Izvor: RTS, 19.Dec.2011, 15:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Širom raširenih ruku
U Holandiji ih zovu Deca ljubavi. U Srbiji, gruboj i tvrdoj, deca sa Daunovim sindromom žive praktično zatvorena, u porodicama. Roditelji odlaze u penziju, da bi ih čuvali ili ih zaključavaju u kući dok rade.
Zovu ih "daunčići" ili mongoloidi. Hromozom više u njihovim ćelijama gurnuo ih je u drugi svet. Oni imaju 47 umesto 46 hromozoma i, kao posledicu Daunov sindrom.
U Holandiji ih zovu Deca ljubavi. Oni nikada zaista ne odrastu. Ostaju deca do kraja. >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Brzo stare. Kratko žive. I svi, baš svi, znaju da vole, bez zadrške, i znaju da iskažu ljubav.
Život prihvataju vedro. Širom raširenih ruku. Razgovaraju dodirom, osmesima, poljupcima, zvonkim smehom, crtežima, bojama. Blagorodni su i nikad se ne ljute. Nemoćni? Da! Kako god. Njih ne možete da ne volite.
U Srbiji, gruboj i tvrdoj žive u porodicama. Roditelji odlaze u penziju, da bi ih čuvali ili ih zaključavaju u stanove dok rade. Posebno posle 18. godine. Dakle, od društva imaju samo
ZID. Previsok.
"Hoću da izađem iz ovog ormana!" - reče jedan mladić, David. "Ali neko je izgubio ključeve. Oni veliki."
Za ovo društvo, oni su nebitni. Odgurnuti na njegove ivice. Odbačeni, ljudski višak.
Podsećamo na nešto što je davno napisao Dostojevski: "Niste živeli dok ne učinite nešto za nekog ko vam se nikad neće odužiti."
