Izvor: Danas, 06.Maj.2016, 12:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putovanje kroz "predele" penzije
Brzo je to putovanje i veoma trnovito. A dok ne stigneš do tih predela, praviš neminovni bilans prošlosti i shvatiš da te je život prevario, jer je bilo mnogo očekivanja, a malo dobiti.
Osećaš dolazak i zadnje stranice, pa ni da se plašiš ili se raduješ tome! Shvataš da su te do tih predela, ako i stigneš i uđeš u njih, na tom brzom putovanju mnogi gnjavili, tražili od tebe više nego što si ti mogao da pružiš. "Šamarali" >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << su te mnogi problemi, stresovi i urušavanja, a ti si očekivao samo razumevanje, pomoć i timski rad, kolege kao dobre prijatelje, jednu pozitivnu sredinu u kojoj će svako napredovati prema svojim mogućnostima i afinitetima. I malo ljubavi.
Pored svoje svakodnevne urođene aktivnosti i samokontrole, i mnogi drugi su te kontrolisali, pametujući savetovali, pružali ti radost na kašičicu a briga na pretek!! Većina se "pravila da zna više od tebe", a ti si se davao po svojoj savesti, što više i što bolje, a oni su govorili što nisi bolji i što ne pružaš više, što ne ispunjavaš očekivanja. Nisi ni osećao koliko te drugi bez pardona ugrožavaju i urušavaju, mnogo uzimaju a malo ti pružaju.
Na tom putu do predela penzije sticao si mnoge diplome za znanje i neznanje, nagrade i sertifikate, a veoma retko zasluženu materijalnu dobit, ona je išla "nekom" drugom. Ponekad su ti aplaudirali, tapšali te po ramenu, ukopavajući tvoju životnu energiju i urođene dispozicije. Nisi ni osetio u toj životnoj "igri" koliko si i kada bio prevaren, omalovažavan, ismejavan i osiromašen. Podignute glave si koračao sve dalje i bliže, verujući u sebe i svoju sudbinu, praštao sve prevare i izdaje i kao Feniks iz pepela si se uvek izdizao, misleći da si na pravom putu.
Na svu tvoju sreću penzija ti je zakucala na vrata, a ti si se obradovao što si još uvek na nogama i "toliko snažan i uspešan". A kada si tako "ozaren" ušao u zaslužene predele, odmah na pragu novog vremena čekala su te uz datu slobodu nova razočarenja i nove prevare.
Većina nas, ceo svoj život radila je i zaradila za "predele" putovanja kroz penziju, misleći da možeš da živiš od toga, dostojanstveno i kao zasluženi heroj-penzioner. A tada si u svom džepu opet osetio ruku vlasti i društva koje si sam stvarao, kako "nešto" ta ruka uzima bez pitanja i zakona. Kao zaslužan i ponosan član društva u kome boraviš, opet si zaćutao i opet si razmišljao govoreći sebi "biće bolje", ne verujući u nove prevare i nove krađe.
Sada si ponosan penzioner, dovoljno star i bolestan, redovno glasaš za "najbolje", plaćaš uredno sve komunalije, lojalan si i Bogu i narodu, a pri tome ne smeš da misliš na svoj stomak i na to što ti krče creva. I opet ti se javlja poruka "biće bolje", a ti već osećaš neke božje prostore, obećavane i nepoznate.
Pa od straha od vremena prolaznosti, brže bolje tražiš još malo životne radosti i sreće, uključujući se u penzionerska udruženja i zabave, gde iz sveg glasa pevaš i pokušavaš da zaigraš "moravac" ili valcer kao nekada davno.
U sve si verovao ali da će te tvoja zemlja, tvoje društvo u koje si uložio ceo svoj život, tako brzo zaboraviti, da ćeš mu biti balast, nepotreban i nekoristan, e to nisam očekivao i nisam mogao verovati. Većina nas je svoju penziju zaradila poštenim radom i trudom. Od naših plata se odvajalo u penzioni fond, kako ne bi kada završimo svoj radni vek pali na teret društva.
Ali naš penzioni fond je nestao, pitam se gde? Ko ga je uništio, da li je odgovarao nekome ili je prešao na bolje radno mesto. Zašto su dozvolili da nas omladina gleda kao "parazite" koju uzimaju "njihove" pare i njihova radna mesta. Da li se neko pita kako se mi penzioneri osećamo kada se na sav glas govori koliko se odvojilo za penzije. Vi to nama ne poklanjate, mi smo to zaradili! Kako će nas omladina poštovati ako nas ne poštuje država!
Neki su doživeli "zlu" sudbinu jer su ih se odrekli njihovi najmiliji i smestili ih u domove penzionera "misleći im najbolje", a ti ljudi su postali usamljeni i tužni među tuđincima koji igraju šah i vezu goblene! Tada ti više ni radost ni tuga ne pomažu, jer si ostavljen i postaješ zaboravljen sve do sudnjeg dana. A tada ti prorade, ako ti prorade, sećanja na detinjstvo i mladost, pa sa setom shvatiš da su to bila najlepši, najbolji, najsrećniji i najduži periodi u tvoj životu. Tada si verovao u ljude koji te okružuju, u svaku ljubav i život koji ti se pruža. Tada si verovao u večnost, blagostanje i sreću. Tada si se životu radovao i sa osmehom si ga prihvatao, tada nisi verovao u prolaznost i putovanje u "predele" penzije, bila ti je to misaona imenica. Tada ti je ceo život bio na dlanu i disao si ga punim plućima.
Najteže nisi očekivao, a negde si u poeziji pročitao i mislio, da je u životu koji ti sledi najbolnije biti već star, a toliko mlad!
Naš život se polako gasi i prolazi, nekom lepše, a nekome ne tako lepo, zato vi nove generacije koje dolazite gradite društvo gde ćete se uvek osećati punopravnim, cenjenim članom društva, gde će se vaši rezultati rada i vaše iskustvo uvažavati i gde niko neće imati utisak da vam nešto poklanja.
Autor je pedagog - penzioner
.jpg)
