Izvor: Politika, 14.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prevod dug 350.000 minuta
Nekorektnost izvesnih prevodilaca prevazilazi njihovu mladost i šturost obrazovanja, smatra doajen srpskog prevodilaštva
Za Zoru Čavić-Ilić, prevodioca RTS-a u penziji, strani jezici su najveća ljubav i polje na kome se najbolje snalazi. Potiče iz stare beogradske, diplomatske porodice, čiji su preci u Srpskoj enciklopediji, nosioci Karađorđeve zvezde, Srebrnog ordena Miloša Obilića, Legije časti. Rođena u posleratnoj, odrasla u posleratnoj, a veći deo radnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << veka provela u Titovoj Jugoslaviji, a penziju dočekala posle pada Miloševića. Gospođa Zora Čavić-Ilić, prevodilac, tri decenije je provela u RTS-u, u Kulturno- umetničkom programu i svojim radom doprinela stvaranju nekadašnjeg odličnog obrazovanog programa, koji smo gotovo zaboravili.
Filmovi, naučne serije, ozbiljna muzika, televizijske drame, strani i domaći dokumentarni program. Serije „Ja Klaudije”, „Koreni”, „Kunta Kinte”, „Saga o Forsajtima”, „Šekspir na televiziji”, emisije iz obrazovanog programa o životinjskom svetu, velikanima američke ili nemačke književnosti, emisije o francuskom slikarstvu samo su deo tog programa i radne biografije Zore Čavić-Ilić, koja je opstala u RTS-u zahvaljujući svom znanju i nezainteresovanosti rukovodećih garnitura za nešto što je nekada slovilo za televizijsko umetničko i obrazovno blago.
Kakav je bio život u posleratnom Beogradu?
Ja sam četvrta generacija koja je rođena u Beogradu. Otac mi je bio pravnik i vicekonzul u Albaniji baš uoči rata, ali posle rata, kao buržuj, nije mogao da nađe posao sve do 1958. godine. I tada se konačno zaposlio kao službenik u banci. U kući je bila kutija puna ordenja, Karađorđeva zvezda, Srebrni orden Miloša Obilića, Legije časti, koje je posle bombardovanja pokradeno ili prodato. Porodična kuća, diplomski rad Janka Šafarika, na uglu Zorine i Krunske, bio je životni prostor za četiri porodice. Prolazili smo jedni drugima kroz sobe. Čak je i pomoćna soba bila rekvirirana, u koju su sa dekretom dolazili sinovi palih boraca, koji su dolazili da studiraju u Beograd.
Kako ste se snalazili u novom političkom sistemu?
Nikada nisam bila politički angažovana. Mnogo potomaka starog Beograda se povuklo. A prva lekcija za snalaženje bila je kada sam pošla u osnovnu školu. Tada mi je otac rekao: „Ono što se u kući razgovara, u školi se ne priča”. A to mi je rekao jer sam jednog dana došla iz škole i rekla: „Pionirski rukovodilac nam je rekao da ako neko govori ružno o Titu i partizanima to moramo da mu prijavimo”. I sve to u prvom razredu osnovne škole. Tako smo naviknuti da ćutimo, jer bila su tada strašna streljanja Beograđana u Lisičijem potoku, na Adi Ciganliji, u Topčideru, a sve da bi im uzeli kuće.
Gde se najviše vidi promena kulturološke slike Beograda?
Prvo je promena u kvantitetu stanovnika jer su ljudi napuštali, bežali iz Jugoslavije. Prvo bežanje, posle rata, bilo je kada je jedna kajakaška ekipa dozvolu za takmičenje iskoristila da prevesla do Italije, bilo je i slučajeva kada su preplivavali granicu. Zatim su dobijeni pasoši pa su poznati pisci, umetnici, muzičari odlazili. Zatim u kulturnim navikama i obrazovanju. Kada sam bila devojčica odrastali smo uz „Politikin zabavnik”, druži li se, imali kvalitetno i sveobuhvatno obrazovanje, sve do Šuvarove reforme školstva. Zatim posle puštanja ljudi sa Golog otoka, počelo je da se insistira na očuvanju kulture. Slati su orkestri u fabrike, krenuo je uvoz filmova. A pojedine ambasade su imale su zadatak da sprovode uticaje svojih zemalja pa su dovodile umetnike svetskog ranga, tako je, na primer, cela prva postava Američkog pozorišta došla u Narodno pozorište, ljudi su nosili šamlice da bi obezbedili mesto, zatim gostovanja Ele Ficdžerald, Djuka Elingtona. Ali, za slobodnu misao nije bilo mesta.
Koliko jezika govorite i kako ste došli u RTS?
Govorim engleski, ruski i nemački, a sporazumevala sam se i na italijanskom. Jezik je moj teren, na kome se snalazim. A sedamdesetih godina u RTS došla sam kao gotov oformljen čovek. Prvo sam bila producent za inostrana gostovanja, radila sam u Jugokoncertu i Savezu kompozitora, a bila sam i predstavnik zagrebačke Koncertne direkcije, tako da su me bukvalno ugrabili tada vodeći ljudi RTS-a. Čim sam došla u televiziju kao producent za strana gostovanja dovela sam Ameliju Rodrigez koja je snimila nekoliko emisija, a i za ceo Kulturno-umetnički program sam obavljala menadžerske poslove. Tako sam upoznala Blantera, kompozitora „Kaćuše”, Hačaturijana i niz interesantnih ljudi.
Koliko ste filmova, serija i emisija preveli za RTS u toku trodecenijskog rada?
Ako sam tri puta sedmično imala jednu emisiju, a da je prosek bio 90 minuta, onda puta četiri sedmice u mesecu, zatim taj broj pomnožite sa onoliko meseci koliko ih je u 33 godine, jer i ako idete na odmor morali ste da ostavite prevod. To je otprilike oko 350.000 minuta, jer na televiziji se obračunavalo u minutima. To su razne emisije, dokumentarni filmovi, naučni programi.
Kakav je bio izbor filmova kada ste počeli da radite, a kakav na kraju Vašeg radnog veka, u vreme sankcija?
U početku je postojao Biro za nabavku inostranih programa, koji je od glavnih urednika primao naloge za kupovinu. Postojala je uvek tendencija da gledaoci dobijaju ono što je najbolje. Filmovi koji su išli na Fest dolazili su na ekran. Ali u doba Miloševića išlo se na to da se programom zabave gledaoci i skrene im se pogled s ludila u kome smo, a s druge strane imali smo sankcije i tada je vrh kuće odlučio da skida sa satelita. Sramno se kralo sa satelita, kao što se dešavalo i sa knjigama i muzikom. Uzimali smo sve i svašta. Cvetala je piraterija. Bilo je vreme razbojništva u skladu sa opštim razbojništvom u zemlji. Cvetala je piraterija. Taj ceh ćemo tek platiti. Ono što smo imali u svom fundusu i na čemu smo mi radili vredno i predano uzimale su ovdašnje domaće televizije. Koliko mi znamo – bez nadoknade. Ja sam tada bila šef prevodilačke službe i odlučila sam da te filmove ne prevode stalno zaposleni da se ne bi kuća dovela u pitanje. Sve sam se nadala da će Milošević kratko trajati. To su uglavnom prevodili spoljni saradnici RTS-a, a mogli su da odluče hoće li biti potpisani. Uglavnom je išlo – obrada RTS-a.
Tada počinje vreme španskih serija?
Da. Miloševićevo vreme nam je i to ostavilo u nasleđe. Politički vrh kuće RTS-a je zahtevao da se nađu serije da narod ne misli. Tako je počelo sa maratonskim serijama „Kasandrom” i „I bogati plaču”. I na tim serijama su radili timovi prevodilaca.
Da li ste imali problema zbog političkih stavova?
Uglavnom ne, a i bila je vidna nezainteresovanost rukovodećih garnitura za prevodioce i za nešto što je nekada slovilo za televizijsko umetničko i obrazovno blago. Međutim, ne može niko da kaže: ja sam radio svoj posao. Čovek ima svest o sebi. Mene niko nikada nije mogao da natera, ni u Titovo vreme, da ja u titlu kada neko kaže „ Merry Christmas” napišem „Srećna Nova godina”. Ne, uvek je pisalo „Srećan Božić”. Pisala sam uvek „Bog” velikim slovom. Naročito kada sam prevodila filmove Sesila de Mila" Osim toga kada sam prevodila Lira sve sentence, koje se odnose na vlast, a bile su primenjive na našu situaciju, titlovala sam velikim slovima. Zbog toga sam bila prozivana, ali mi nisu mogli ništa.
Koji Vam je film koji ste preveli ostao u sećanju?
Pamtim Tomasa Mora – „Čovek za sva vremena”, „Rajanovu kći”, „Maj fer lejdi”, seriju „Ja Klaudije”"
Kakvi su današnji prevodi filmova?
Mora se voditi računa o vremenu događanja. Ne može u seriji „Rim” vojnik kada govori o rođendanu da pita o torti. Kakva torta u tom periodu? Nekorektnost izvesnih prevodilaca prevazilazi njihovu mladost i šturost obrazovanja. Žuti titlovi ili beli na svetloj podlozi, koji su haos za oči, zatim font, takozvani guseničar, po 30 slovnih znakova u jednom i isto toliko u drugom redu, ali to nam je dar kablovskih televizija. Znalo se da je norma do 29 znakova u jednom redu, a drugi mora da bude kraći. Ne prenositi misao na sledeći titl, ne deliti reč crticom u drugi red" Obavezno navesti ako se pri prevodu koristila druga literatura. Zatim svaki titl mora da prati dinamiku rečenice. O tome se vodi računa još samo na RTS-u i na B92.
Osim prevodilačkog rada na filmu, šta biste izdvojili kao nešto na šta ste ponosni?
Posebno sam ponosna na prevod knjige „Trula zaostavština Josipa Broza” Nore Belof, stoji u mojoj fioci, jer, nažalost, kod nas još niko nema hrabrosti da je objavi, iako je objavljena u Sloveniji i Italiji.
--------------------------------------------------------------
Duh Beograda
Kako se dogodilo da duh starog Beograda ustukne pred pridošlicama?
To se dogodilo još pod pritiskom komunističke vlasti, jer se išlo na to da se potpuno uništi građanska klasa. A kad god društvo gubi građansku klasu ono gubi na kvalitetu ponašanja, mentaliteta, osećanja na verodostojnosti, na ponosu. Beograđani su prvo potisnuti u svojim stanovima. Takoreći svaki stan bio je rekviriran, ili bar jedan njegov deo, za potrebe vlasti. To su bili ti strašni zajednički stanovi. To je bio svojevrstan način pritiska i o tome treba da se govori stalno i da se to nikada ne zaboravi. Ali držao se Beograd nekako sve do Miloševića. E, tu je bio najveći pad.
Gordana Bašović
[objavljeno: 15/03/2009]
