Izvor: Danas, 11.Dec.2014, 23:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preraspodela penzionog fonda
U svome apelu protiv diskriminacije g. D. Lazović („Diskriminacija penzionera“, 4. 12. 2014.) u vašem listu protestuje protiv „raspodele diskriminacija“, ali ne nudi neko rešenje, osim ako ne pledira da se svim penzionerima, ako već mora, podjednako skrešu penzije (linearno umanjenje).
S tim u vezi, uputno je podsetiti se da, ako živimo u meritornom društvu (ne zaboravimo socijalističke parole tipa: „Svako >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << prema mogućnostima, svakom prema zaslugama“), plate su odslikavale zasluge zaposlenih, tj. njihov doprinos društvu, pa i penzionom fondu. Redistribucija penzija predstavlja ništa drugo do aposteriorno prevrednovanje ovog doprinosa. Međutim, u našem slučaju ne radi se ni o tome, nažalost.
Naša politička scena po uvođenju višestranačkog sistema imala je svoju politsocijalnu strukturu, koja se ogledala i u raspodeli glasova po strankama. Ova raspodela se postepeno prilagođavala realnom stanju, da bi od 2001. bila manje-više realistička slika našeg društva. Znalo se koji deo društvene piramide glasa za SRS, koji za SPO, koji za SPS, DSS, DS, GSS. Dakle, od dna društvene piramide naviše.
Oni koji su glasali za SRS (a posle uglavnom za SNS) znali su da ne biraju najsposobnije, već su računali, s pravom, da će od takve vlasti izvući neku korist. Ako pogledamo brojke koje navodi g. Lazović, vidimo da je procenat pošteđenih penzionera gotovo identičan sa procentom glasova koje je SNS dobila na poslednjim izborima. Praktično, reč je o preraspodeli penzionog fonda, u koji smo svi ulagali, u korist dna društvene piramide (da ne kažemo socijalnih gubitnika). O čemu se radi?
Moje osećanje sreće kao člana društva zavisi od mojeg neposrednog okruženja. Ako ja vozim fiću, a svi oko mene mercedese, osećaću se kao socijalni gubitnik, manje sposoban od svojih komšija. Ako pak vlast donese uredbu da se sva vozila sa preko 600 kubika rekviriraju, moj fića odjedanput postaje „premija“ - ja sam ga, efektivno, dobio kao „nagradu“.
Tačno je da dva odsto najoštećenijih može da se zanemari. Ali ekonomija nije isto što i sociologija. Ako ta dva odsto „vuku ekonomiju“ ili društvo u svakom pogledu, onda ne treba mnogo mašte da se zamisli kakav devastirajući efekat ima ovakva mera na srednje, pa i na kraće staze.
Tzv. mere štednje su, naravno, izgovor za naivne (i „plašljive“). To se može odmah proveriti traženjem da se svima penzije smanje procentualno isto. Male penzije, kao i male plate jesu prazni termini. Koje su to velike plate, kolike? Plate, pa i penzije, jesu relativni pojmovi i priče o „egzistenciji ispod biološkog minimuma“ gola su demagogija.
Milan Ovsištanin, penzioner iz Beograda
