Izvor: B92, 19.Jul.2012, 16:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Penzioneri - Gospoda ili prosjaci
Beograd -- Sve više se potcenju resursi koji će biti potrebni u starosti i zbog toga se štedi manje nego što je neophodno.
Zbog toga većina savremenih država organizuje sistem obaveznog penzijskog osiguranja. Do pre 30 godina ovi sistemi bili su zasnovani na principu međugeneracijske solidarnosti.
Visina penzija zavisi od doprinosa trenutno aktivnih radnika, a ne od doprinosa koje su plaćali sadašnji penzioneri u vreme kada su radili.
Ovaj sistem je >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << dobro funkcionisao u prošlosti kada je desetak radnika obezbeđivalo penziju za jednog penzionera.
U poslednje vreme ljudski život je sve duži, rađa se sve manje ljudi i nezaposlenost je velika, tako da se može desiti da se broj radnika i penzionera u Srbiji izjednači.
U većini zemalja odnos broja radnika i penzionera nije tako drastično mali kao u Srbiji, ali je trend sličan. Očigledno je da nije održiv penzijski sistem u kome jedan radnik zarađuje platu za sebe i celu penziju za još jednog penzionera.
Veliki broj evropskih zemalja u poslednjih nekoliko godina se bavi reformama penzijskog sistema. Prošle godine bilo je dosta protesta radnika koji se suprostavljaju namerama vlade.
Penzijski sistem zasnovan na obaveznom privatnom penzijskom fondu takođe ima svoje mane. Pre mesec dana, američki penzijski fond na Marijanskim ostrvima je bankrotirao, zbog odluke uprave fonda da se početkom finansijske krize okrene investiranju u akcije, koje je uvek relativno rizično.
Kada bankrotira banka to je veliki problem za kompanije i radno stanovništvo. Kad bankrotira penzijski fond, socijalni problem je mnogo veći jer to najviše pogađa najslabije pripadnike društva,stare i invalide, koji nemaju način ni vreme da reše tu situaciju.
Zbog toga su u većini zemalja zakoni koji regulišu penzijske fondove najstrožiji u celoj finansijskoj oblasti.
Vrlo teško je organizovati uspešnu reformu penzijskog sistema u Srbiji. U nepovoljnim demografskim okolnostima postojeći penzijski sistem međugeneracijske solidarnosti već sada je neodrživ bez pomoći iz budžeta.
Prelazak na sistem akumulacije kapitala je previše skup i ne obezbeđuje prihvatljivo rešenje za većinu stanovništva uz male prosečne plate i veliku nezaposlenost.
Buduća vlada bi trebalo da angažuje stručnjake, aktuare, da sagledaju sve okolnosti vezane za dugoročnu održivost beneficija u postojećim demografskim okolnostima i koristeći iskustva drugih zemalja pronađe adekvatno rešenje za reformu penzijskog sistema koje bi bilo održivo u Srbiji.
Suočene sa problemom neodrživosti penzijskog sistema generacijske solidarnosti zemlje su sprovodile različite reforme. Evropske zemlje smanjuju broj penzionera pomeranjem starosne granice odlaska u penziju. Neke zemlje su pokušale da smanje doprinose koje plaćaju radnici smanjenjem penzija. Zemlje podsaharske Afrike sa velikim procentom HIV pozitivnih stanovnika su ukinule obavezni penzijski sistem, jer mali broj ljudi uopšte doživi penziju.
Za razliku od potrošnje koju stimuliše sistem međugeneracijske solidarnosti, sistem akumulacije kapitala se zasniva na štednji. Akumulirana štednja u penzijskim fondovima tokom godina uplaćivanja doprinosa zaposlenih omogućava investiranje u kapitalne državne projekte, što deluje stimulativno na ekonomiju države.
Najveći problem sistema akumulacije kapitala se javlja u tranziciji iz sistema međugeneracijske solidarnosti, kada se doprinosi radnika preusmere na lične račune, pa postojeći penzioneri padnu na teret državnog budžeta. To praktično znači da jedna generacija radnika obezbeđuje penziju i za sebe kroz uplatu doprinosa penzijskom fondu i za postojeće penzionere kroz poreze koji pune budžet iz koga se isplaćuju penzije.
Ne postoji idealan penzijski sistem i reforme su svuda neophodne. Čak i u zemljama koje sada imaju kvalitetne penzijske sisteme, veliki je procenat ljudi koji mora da radi i posle odlaska u penziju da bi zadržao pristojan životni standard, u Češkoj oko 30%, a u Nemačkoj oko 40% ljudi i dalje radi, iako prima penziju.
Čile, koji je godinama istican kao primer uspešnog penzijskog sistema, 2008. godine je morao da izvrši određene promene. Ispostavilo se da značajan procenat stanovništva neće moći da dobije penziju zbog neispunjenja potrebnog minimuma od 20 godina radnog staža, ili da će dobiti suviše malu penziju zbog malih doprinosa iz niskih primanja prosečnog radnika.
Zbog toga je uvedena još jedna komponenta obaveznog penzijskog sistema, ali ponovo zasnovana na principu međugeneracijske solidarnosti, solidarni penzijski sistem, koji se finansira iz budžeta i obezbeđuje pristojnu penziju svim Čileancima preko 65 godina, koji nemaju odgovarajuću penziju iz privatnih penzijskih fondova.
