Izvor: Danas, 04.Avg.2014, 22:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Penzije nisu poklonjene, već zarađene
Sva sredstva informisanja puna su informacija o predstojećem smanjenju plata i penzija koje nam predočavaju funkcioneri Vlade, pa i sam premijer. Šta to predsednik Vlade hoće da nam kaže? Hoće da nam saopšti da Vlada ne može da reši problem, odnosno položaj u kome se našla naša država, a u koji su je dovele sve političke „garniture“ koje su se smenjivale na vlasti nakon uvođenja višestranačja. Ova sadašnja „garnitura“ >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << trebalo bi da reši problem koji je i sama delimično stvorila (znatan broj visokih funkcionera je već bio na „vlasti“ tokom devedesetih godina).
Kako problem ne može (ili neće, ili ne sme) da reši na pravi i jedino ispravan način koji bi dao trajne rezultate, a to je uspostavljanje pravne države, sposobne da organizuje i proizvodi, zapošljava i plaća zaposlene i izdržava nadgradnju, što je dug i mukotrpan posao, pribegava se najlakšem i najbržem (ali samo delimičnom) rešenju problema. Smanjiće plate zaposlenima u državnim strukturama i penzije penzionerima. I dok zaposleni imaju izbor - mogu da biraju hoće li nastaviti da rade sa tako umanjenim platama, ili će naći bolje plaćen posao, penzioneri to ne mogu da čine. Država, kao poslodavac, ima pravo da svojim zaposlenim odredi platu kakvu hoće, pri čemu će morati da vodi računa o kvalitetu i strukturi zaposlenih, a da li će to u ovakvoj situaciji moći, ostaje da vidimo.
Kada su penzioneri i njihove penzije u pitanju, mora se poći od činjenice da su te penzije zarađene četrdesetogodišnjim radom, često bolestima i povredama na radu, a ne poklonjene od države. Zato ona nema pravo da ih smanjuje, niti da na bilo koji način utuče na njihovo smanjivanje (svesno izazvana inflacija i sl). Penzioneri ne samo da su svoje penzije zaradili, nego su doprineli i razvoju društva, odnosno države. Penzioneri su „podigli“ i današnju generaciju građana, pa među njima i političara (i na vlasti i u opoziciji), plaćali im školovanje, brinuli o njihovom zdravlju, obezbeđivali im stambeni prostor, obezbeđivali nova radna mesta itd. To su činili tako što su primali manje plate od zarađenih, jer se deo tih plata putem doprinosa usmeravao u fondove i dalje koristio za navedene svrhe.
Naravno, postojao je i penzioni fond, odnosno više njih, ali su svi potrošeni nenamenski, uglavnom i u najvećoj meri za finansiranje ratova u bivšoj SFRJ. Sve to se dešavalo u vreme u kome se izvestan broj današnjih najviših državnih funkcionera i tada (devedesetih godina) nalazio na visokim državnim funkcijama. Ti fondovi su „nestali“ i njihovom zaslugom, odnosno nepažnjom i nebrigom, olakim i neodgovornim donošenjem odluka i sl. E, sada ti isti ljudi hoće još jednom da namire svoje ambicije i ostvare kakav-takav napredak države, ali neće da stave prst na čelo i pronađu pravo rešenje i realizuju ga, nego najjednostavnije - uzećemo penzionerima, oni su nam i onako i višak i teret.
A PUPS, mrtav ladan, sve to mirno posmatra i svojim ćutanjem odobrava ovakve ideje. A ćutanje je odobravanje. Jer zašto bi predsednik PUPS-a i još dosta funkcionera te partije provocirali vlast i time dovodili u pitanje svoje položaje i radna mesta koja im obezbeđuju i više od toga. A vi penzioneri, istrajte još malo, a mi ćemo vam pomoći da to ne traje dugo.
