Izvor: Blic, 16.Jan.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovde se živi kad stignu penzije
Jeste da je daleko od očiju daleko od srca, ali, opet, nije Merdare na kraju sveta da bi ga Srbija toliko zapostavila! A i nije da joj nije na oku - malo-malo pa se ime ovog sela na putu Kuršumlija-Podujevo nađe u vestima: Merdare je glavna kapija Kosova, kojim mi, je li, nećemo trgovati i koje je naše srce koje ćemo čuvati... Ako je suditi po Merdaru, džabe nam Obilićevog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << srca i Koštuničinih suza!
Četiri zaseoka Merdare, Borovac, Matorova i Prevetica i u njima stotinak kuća, uz samu liniju iza koje počinje Kosovo, čine ovo selo u kojem se limuzina nije zaustavila poslednjih petnaeest godina!
Ruku na srce, i ne bi imala zašto.
U Merdaru, pa još podstanari
Centar sela predstavlja prodavnica koju drži Malina Došović, izbeglica iz Podujeva. Muž je pred magistraturom ekonomije, ali zle godine... Žive sa dvoje dece u Kuršumlji kao podstanari, pa Malina zatvara radnju u pola četiri i autobusom se vraća kući.
Pre nego što zaključa vrata prodavnice, sakrije pepeljare, ali o tome posle...
- Šta se kupuje? Kvasac, so, zejtin... - kaže Malina - nema narod para... U Merdaru je pazarni dan kad stignu penzije.
U Merdaru nema ni jednog jedinog zaposlenog... i onaj jedan službenik pošte dolazi iz Kuršumlije! Zaposlio se preko veze, kažu, šta bi drugo bilo?
U Malininoj prodavnici, kraj bubnjare što više dimi nego greje, stočić i klupe: prodavnica je u Merdaru i pozorište, i sala za sastanke, i bioskop, i kafana. Pije se vinjak iz malih, kao lutkinih, najmanjih čaša.
- Po šumama još ima mina što su Šiptari stavljali, ne smeš ni u njivu ni u šumu - kaže Miloje Miljanović, koji je nekim poslom iz Orlovca sišao među ljude. Poziva novinare da posete njegovo selo, ali u proleće - sad se može samo traktorom. „Da se sad čovek u Orlovcu razboli", kaže, „nemaš ga gde. Jedino Žandarmerija..."
- Jes’, Žandarmerija nam mnogo pomaže - ubacuje Spasoje Šaranović - napiši to, obavezno! I da povezu kad te vide usput i prvu pomoć da pruže... U Merdare, inače, ponedeljkom iz Kuršumlije dolazi lekar, ispiše recepte, ali je najbliža apoteka u Kuršumliji, pa Merdarci, opet, moraju tamo!
- Kad je došla ova Žandarmerija iz Novog Sada - i Mikan Kujović pije vinjak u Malininoj prodavnici - mene pitao jedan: jeste vi stvarno ovde toliko bedni? Oni su na svom mestu...
Mileta Kujović, njegov stric, klima glavom.
Svi nešto duguju
- A ovi naši, policajci iz Kuršumlije - nadovezuje se Miloje iz Orlovca - da bog sačuva! Oko da ti izvadi ako nemaš dve 'iljade da platiš kaznu. Alko-testove vrše na seoskim putevima! Ja upalio traktor da preteram Spasoju brašno, samo sam preš’o asfalt, našim putem sam išao, a oni kaznu što nisam registrovan!
Plaćanja, razna, neiscrpna su tema: „Elektrodistribucija" je 10. januara dužnicima poslala opomene pred isključenje. A u Merdaru su svi dužnici!
„Od čega da platimo kad ne radimo?"
Žive od poljoprivrede, ali od kako je ovo bilo sa Kosovom, a ima od tada iha-ha, pijace s one strane „administrativne linije" za njih su zatvorene. Najbliža stočna pijaca je u 60 kilometara udaljenom Beloljinu, a do zelene pijace u Kuršumliji ima desetak manje.
- Šumu, našu rođenu, naše vlasništvo, ne smemo da sečemo i da prodamo. Pišu prijave - kaže Spasoje Šćepanović. I on je izbeglica: od bombardovanja je izbegao iz sela Dubice, dva kilometra s one strane granice. Od 1999. godine nije prevalio ta dva kilometra do svoje spaljene kuće, imanja i majčinog groba. Oca je sahranio u Merdaru.
- Moglo bi od ove zemlje da se živi - kaže Miloje - samo da nam daju kredite za mehanizaciju.
Dve svadbe za osam godina
- Obećavali posle rata fabriku duvana, pa zaboravili - Mikan će. On radi u Beogradu, na crno, održava kotlove za centralno grejanje, dođe kući s vremena na vreme. Ima dva sina, jedan ide u peti razred, drugi ima tri godine, i dve ćerke, u prvom razredu i petogodišnjakinju... „S njima ću u Beograd, ima praznih vagona na železničkoj stanici... ako se ništa ne promeni."
U četvorogodišnjoj školi iz sva četiri zaseoka ima 14 đaka. Starija deca putuju autobusom deset kilometara udaljenu Raču. Bila je jedna svadba prošle godine, i jedna 1999. U mnogim od onih stotinak kuća živi po jedno čeljade, starac ili starica, i pretrajavaju.
- Ko će granicu da im brani kad izumremo ili se odselimo? Bar put da naprave! - kaže Milija Komnenović iz Matarove, predsednik Mesnog odbora partije veterana u Merdaru, koji se društvu u Malininoj kafani priključuje kasnije. „Država se seti sela samo uoči izbora."
Malina zatvara prodavnicu i prazni pepeljare, a onda ih krije iza tezge. Mora tako: malo-malo, pa dođe inspekcija iz Kuršumlije i napiše prijavu što se u trgovinskom objektu toči piće i puši!
Kao da je radnja, u najmanju ruku, u centru Niša!
Srbija možda ništa ne radi za Merdare, ali kad ih se seti... ostavi im žiro-račun.
Odrastanje u samoći
Sekića ima šestoro: otac Dragan (37), majka Zorica (34) Milan (13), Miljana (11), Ljiljana (9) i Vasilije (5). Iz siromašne porodice, Dragan je posle deobe imanja morao da ode uzme kućicu pod kiriju. Mesečno plaća trideset evra, takve su cene. Žive od poljoprivrede.
- Imam drugare - kaže Milan.
- Gde su?
- Ima jedan gore, jedan tamo...
Rukom pokazuje na okolna brda.
.jpg)
