Izvor: Blic, 17.Avg.2010, 01:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ona prva Ceca
Dok se Beograd ljuljao u uzbuđenju novog talasa, osećaj uspeha su mu donele dve devojčice širokih osmeha koje nikad nisu ličile na ono što su zapravo zastupale. Jedna je stigla iz Tuzle i za dve godine postala ključna igračica trofejnog rukometa. Druga je došla iz Sremske Mitrovice i u evropskoj finalnoj košarkaškoj utakmici, kada je delovalo neminovno izgubljeno, praktično preotela pobedu. Zvezdi je iščupala jedinu takvu titulu i ubrzo se zbog povrede povukla. Druga je Radničkom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i Jugoslaviji donela bezbroj radosti i ostala na terenu do penzije, i dalje.
Biljana Marković, ono nezaboravno biberče i šilo Zvezdine supergeneracije, živi udaljeno od naše stvarnosti, u Italiji, gde tamošnje klince uči košarci kao igri. Ceci Kitić je neki dan sa zvaničnog mesta priznato da je najbolja igračica ženskog rukometa u istoriji.
Uz njeno ime idu napomene „nekad najlepša i najbolja rukometašica sa prostora bivše SFRJ", „mis parketa", „donna fatale" i tome slično. Bila je i skandal-majstorica dok ovde tabloida nije bilo. Nedavno poslanička, danas je sportska radnica koja obećava u 50 godina života! Čak se ponudila da posle 21 godine staža u reprezentaciji Jugoslavije, gde je osvojila sve što se može, odigra oproštajni meč za Srbiju. Odluka najbolje rukometašice svih vremena da se aktivira tako je izazvala vest za „Ginisovu knjigu neobičnih rekorda"!
Narodu koji se napaja na skandalima svakodnevice dosadno je nuditi samo istoriju. Ono što je dobro, progresivno je dok je dobro. A Ceca je slučaj bez presedana. Razigrana penzionerka koja dokazuje da je moguća i pobeda nad svojom prošlošću. U sportu ako ne uspeš na vreme, ne uspeš nikad. Ceca ruši to verovanje primerom da se uvek može pobediti u sportu i životu. Nisu svi rođeni za pobednike i šampione. Ali, kada naučite da pobeđujete i da gubite, da budete i na vrhu i na dnu, da vas hvale i osporavaju, onda se lakše podnose i životni udesi. Naučite da primite svaki udarac. Treba posle svega nastaviti život.
Svi mi negde pomalo mrzimo lepe, darovite i uspešne osobe i spremni smo razne stvari da učinimo u cilju njihovog srozavanja do same ruševine, kako bismo jh mogli sažaljevati. Ceca je u svojoj karijeri tim putem „toplog zeca" prošla u nekoliko navrata i sada joj ostaje da kao majka, šampionka, društveno odgovorna ličnost i penzionerka pokaže da je iznad nas ovakvih.
Dok mnogi ulažu ogromne napore i sredstva da veštački budu mlađi, ona svoju zrelost predstavlja kao dodatni smisao u spasavanju urušenih vrednosti i resursa rukometa. Za razliku od onog prezimenjaka koji dugo tvrdi da je „jači nego ikad", ova Kitićka pokazuje borbenost za primer. Kao nekad Stenli Metjuz, veliki gospodin ostrvskog fudbala, ona je simbol dugovečnosti u sportu. Ser Metjuz ambasador lopte, poštovan i znan zbog veštine i fer-pleja, upamćen kao najstariji aktivan fudbaler (50) i reprezentativac (42), prvi je vitez među engleskim profesionalnim fudbalerima.
S takvim podvigom on je poneo titulu sera, sa svojim dostignućem Ceca je korisnik nacionalne penzije. To je, da se ne lažemo, u našim okolnostima isto dostignuće. Tragedija što se takvim primerom nepredaje niko više ne služi.
Da parafraziram Svetu knjigu: „Kličem zbog ruku njenih dela!" Kličem sećajući se jedine rukometne utakmice koju sam uživo gledao. Sa svojih 16 godina, u ambijentu rok koncerta, nosila se hrabro sa favorizovanim orijašicama iz Istočne Nemačke. Posle takvog rata, pružila je ruku rapavog dlana i osmehnula se devojački zanosno. Ta prva Ceca.
