Izvor: Politika, 17.Sep.2013, 16:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O patriotskom stanovištu (opet)
(Komentar na članak Dragomira Anđelkovića „Nacionalne penzije bez patriotizma”, „Politika“, 14. septembar)
Dragomir se Anđelković, dakle, sve na krilima nezaboravnih parapatriotskih (i parapsiholoških) pregnuća prethodne postavke Ministarstva kulture, zalaže za to da se Bori Ćosiću, piscu, ukine nacionalna penzija, jer da je rečeni Bora Ćosić – rođen u Zagrebu, umro u Beogradu, živi u Berlinu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (autobiografska beleška) – svojevremeno, ima tome četrnaestak godina, izgovorio neviđenu budalaštinu protivpatriotske sadržine. Jeste, bila je to budalaština. Jedino što ta nesrećna i glupa izjava nema veze sa razlozima zbog kojih mu je dodeljena nacionalna penzija. Kada bi Anđelković manje pisao, a više čitao – romane Bore Ćosića, na primer – verovatno ne bi pobrkao te dve ravni. Ovako, Anđelković se mora poučiti da je B. Ćosić, pisac romana „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ i „Priče o zanatima“, te genijalnih „Tutora“ (da pomenemo samo remek-dela), tvorac osobenog, nezaobilaznog dela za svakoga ko teži tome da poznaje srpsku književnost. Upravo to je razlog za dodeljivanje nacionalne penzije i teško da ima ljudi koji je zaslužuju više od Ćosića.
Stiče se utisak da je Anđelković, odnekud (preko veze?), dobavio tapiju na tumačenje patriotizma, pa nam sada, neviđeno smarajući, objašnjava da šta je to patriotizam – ni šovinizam, ni nacionalizam, već, nuto đavla, „pozitivan odnos prema državi” – i u istom se preporučuje kao arbitar za ispravno patriotsko ponašanje (neispravno se, dabome, ima kažnjavati). Kao patriota nove generacije (poboljšan i unapređen) Anđelković, istini za volju, ostvaruje izvestan napredak u odnosu na prethodnike koji se ubiše dokazujući da nacionalizam nije isto što i šovinizam, te da je nacionalizam, u stvari, „pozitivan odnos prema naciji”, čista ljubav prema čitavom svetu, a naročito sebi. Srpskom se nacionalizmu (stanovištu), onako duhovnom i svetosavskom, lišenom agresivnosti i zlomisli, mnogo bližem hipi-pokretu nego nacionalosocijalizmu (što mu zlonamerni spočitavaju), nikada nije dogodilo, kao što je poznato, da prekorači granice legitimne odbrane. Anđelkovićev se doprinos svodi na to što „nacionalizam” zamenjuje rečju „patriotizam”. Ostalo je neutešno isto.
Problem je što „pozitivan odnos prema državi” ne znači ništa. To je opsenjivanje prostote. Puka proizvoljnost. Nema u tome određenju ničeg „normalnog”, kako se Anđelković izvoleo izraziti, ali ima mnogo opasnog. Da je Anđelković, dakle, više čitao, a manje pisao, znao bi da je svaki patriotski akt (eno mu ga Bušov posle 11. septembra) otvaranje lova na veštice (neprijatelje države). Šta ćemo sa onima koji, poput potpisnika ovih redova, recimo, smatraju da banalnost, poluobrazovanje, nerazboritost i busanje u prsa (rutava) patriotska, nisu vrline koje država treba da podržava, niti misle da država Srbija ima prava da se prema velikim piscima ponaša kao prema dripcima, sve i da je pisac nekad i zbog nečeg izvalio glupost? Da im oduzmemo penzije, lišimo građanskih prava i onako preventivno i patriotski interniramo?
Preterivanje? Nikako. Samo logički i iskustveno izvedena posledica patriotskog stanovišta.
Ivan Milenković
objavljeno: 17.09.2013.
