Izvor: Politika, 20.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Nevidljivi” oboren za 23 sekunde
Za pripadnike PVO granica između života i smrti iznosila je 25 sekundi, koliko je potrebno za lansiranje sopstvenih i izbegavanje protivradarskih raketa avijacije NATO
Osim aviona F-117 A i F-16, o čijem obaranju tokom rata 1999. godine od strane 250. raketne brigade postoje materijalni dokazi, jugoslovenska Protivvazdušna odbrana pogodila je i više aviona NATO-a koji se nisu srušili na prostorima tadašnje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << SR Jugoslavije već su padali ili prinudno sletali u okolne države, tvrdi za „Politiku” Đorđe Aničić, potpukovnik u penziji i autor ratnog dnevnika „Smena” koji će se na tržištu pojaviti ovih dana u izdanju beogradskog „Agrotop marketinga”. Neki slučajevi prinudnog sletanja pogođenih aviona na aerodrome u susednim državama su dokumentovani.
Svakako najintrigantnija priča, na koju se još čeka jasan odgovor, jeste ona u vezi sa pogotkom američkog strategijskog bombardera B-2 izrađenog takođe u „stelt” („nevidljivoj”) tehnologiji. Nema materijalnih dokaza koji bi potvrdili tu priču, ali zašto sumnjati u izjave onih koji su jedini u svetu oborili „nevidljivi” F-117A?
Pripadnici Trećeg raketnog diviziona, u kojem je Aničić bio zamenik komandanta, nisu bili svesni kakav su avion srušili kada su 27. marta 1999. pogodili „nevidljivog”, ali ipak ne misli da je bila u pitanju puka sreća.
– Prilikom rušenja aviona F-117 A niko od nas nije znao da je u pitanju „stelt”. Radilo se o klasičnom raketnom gađanju i cilju koji je ušao duboko u zonu sigurnog lansiranja raketne jedinice. Borbena posluga je postupila po uhodanoj proceduri i došlo je do obaranja. Mi smo avion srušili u 20.42 časa, a tek na vestima Studija Be u 22 časa smo čuli da smo zapravo srušili F-117 A. Cela akcija je trajala oko 23 sekunde – objašnjava Aničić.
On kaže da se upravo u „Smeni” vidi kako izgleda ta „igra mačke i miša”, koja je tokom 78 dana vođena između NATO avijacije i jedinica PVO.
– U takvim okolnostima jedino taktičkim radnjama i postupcima možete ostvariti neki svoj cilj, jer smo mi, u tehničkom smislu, bili daleko inferiorniji u odnosu na protivnika. Samo taktikom smo uspeli da dođemo do cilja, pridržavali smo se dogovorenog na početku rata. Znao sam da moramo biti veoma brzi, da je to jedini način da nešto postignemo i sve vreme tokom trajanja rata, kad god je NATO primenio nešto novo, videlo se koliko smo stvarno bili ugroženi i kao ljudi i kao borbene posade. Mi smo ratovali sa njima za prevlast nad vazdušnim prostorom, nažalost, bez avijacije, samo uz pomoć PVO – priseća se naš sagovornik.
Kao jedan od najjačih utisaka u vezi sa samim dejstvima, Aničić ističe brzinu rada raketaša koja je bila imperativ.
– Vreme borbenog dejstva raketaša je vrlo kratko, jer se za 20 do 25 sekundi mora pronaći cilj, pucati, dovesti lansirna raketa do njega, šest ljudi u tako kratkom periodu mora da uradi svoj deo posla i da se odmah isključi kako protivničke rakete ne bi došle do njih – objašnjava Aničić.
U vreme bombardovanja, početkom maja 1999. godine, grupa starešina uputila se u Rusiju. Njihov cilj je, kako kaže Aničić, bio da se deo ljudstva obuči za rukovanje savremenim raketnim sistemom S-300. Iako smatra da bi on bio od pomoći, prema Aničićevom mišljenju, tada nije postojala mogućnost ni dopremanja ovog sistema u SRJ, ni njegove eventualne upotrebe.
– To je sistem koji zahteva izuzetnu obuku. Siguran sam da mi u to vreme i u tim okolnostima ne bismo mogli kvalitetno da ga upotrebimo. Pitam se zašto ga država nije nabavila ranije, zašto se nismo obučili i zašto su nas uveli u rat u takvom stanju. Neposredno pre toga je mnogo ulagano u policiju koja nije znala da uhvati pilota na terenu kada oborimo avion – kaže Aničić.
Branka Mališ
--------------------------------------------------------------------
Sukob sa Zoltanom Danijem
U ratnom dnevniku „Smena" govori se i o međuljudskim odnosima u specifičnim uslovima ratovanja, kao i o sukobu između Aničića, kao zamenika komandanta i Zoltana Danija, komandanta Trećeg diviziona, javnosti poznatog po javnim nastupima u vezi obaranja „nevidljivog”.
– U ratu se svako prikaže onakvim kakav jeste, suočite se sa strahom, željama, razmišljanjima, pohlepom, karijerstvom... To je jedna stalna borba. Lično sam vodio borbu na više frontova. Najvažniji je svakako bio životni front i kako ostati živ u uslovima neravnopravne borbe, potom je postajala borba unutar same jedinice, gde je komandant radio sve ono što ne bi dozvolio ni jednom svom potčinjenom, a treća je bila moja lična borba protiv odluke da od nas šestorice koji smo srušili F117 A, jedini ja ne budem unapređen – obrazlaže penzionisani potpukovnik Đorđe Aničić.
[objavljeno: 21/03/2009]
Pogledaj vesti o: Penzija
