Izvor: RadioCity.rs, 17.Dec.2020, 15:51
Nevenka Balanesković: Treba biti tvrdoglav, pa sačuvati snove
Sećam se razgovora u nastavničkoj kancelariji nekoliko dana pred odlazak u penziju, pre 6 godina. „I šta sad ? Odlaziš u penziju, posle toga zadnja stanica je groblje.“ Rekao je neko od kolega, nimalo pedagoški. Ja se nisam tako osećala. Odlazak u penziju sam doživela kao veliku slobodu, kao veliki letnji raspust. Ono čime sam >> Pročitaj celu vest na sajtu RadioCity.rs << i samu sebe iznenadila jeste da sam ovih 6 godina radila vrednije nego ikad. Možda i zato što ne znam koliko će trajati raspust, započinje svoju priču za City radio Nevenka.
Nakon odlaska u penziju upisala je kurs arapskoj jezika. Vrlo neobično društvo, priseća se sagovornica, ali i jako vredno iskustvo. Grupa se nažalost osula, život ih je odveo na različite strane. Tada je odlučila da se vrati svojoj pasiji - podučavanju. Provela sam tri godine u jednoj privatnoj školi za nemački jezik, gde mi je bilo divno. Škola gde nema direktora, dnevnika, roditelja, samo đaci i ja! Oni su bili odrasli ljudi, ostali smo u veoma dobrim odnosima. ― priča Nevenka.
Jedan na izgleda sasvim običan dan ostaće joj u sećanju. Iako u tom trenutku to nije znala, pokazaće se kao sudbonosan. Jednog dana sam se vraćala iz škole i pomislila: Zašto ja ne bih studirala francuski? Francuski jezik sam oduvek volela i mnogo sam plakala kada me je brat u petom razredu osnovne, ne pitajući me, prebacio iz odeljenja za francuski u odeljenje za nemački jezik, priseća se.
Otišla je na Francuski institut i upisala kurs konverzacije. Taj momenat bio je presudan, da samo godinu kasnije Nevenka postane brucoš po treći put. Profesorka koja je vodila kurs, izrazila je želju da upiše studije nemačkog jezika da bi osigurala normu u školi. Ja sam joj predložila da dva kursa završi kod mene u školi, pa da onda upiše fakultet. Tako je i bilo. A onda, na njenom času, više uz šalu, rekla sam: onda ću i ja da upišem francuski, pa ćemo zajedno da studiramo! Tako je i bilo. Položile smo prijemni, ona na francuskom, ja na nemačkom, naravno, i sada smo obe druga godina.
Na pitanje novinarke kako je reagovala okolina kaže da nije razmišljala o tome. Jednostavno me nije bilo briga! Na putu do ostvarenja svojih snova, važni ste jedino vi. – napominje.
Dodaje da se susrela sa različitim situacijama na fakultetu. Najneprijatnije je bilo kad sam podnela dokumenta i kada me je službenica pitala da li sam došla da upišem ćerku. A od smešnih stvari da pomenem da su mi jednom u kopirnici dali besplatni primerak za mene, valjda misleći da sam profesor. Kolege mlađi profesori mi se redovno uz naklon javljaju na stepeništu, pretpostavljam da misle, takođe, da sam profesor, kaže kroz osmeh.
Ipak dogodilo se da jednom nije naišla na razumevanje i ta nepravda joj je jako zasmetala. Kada sam pitala da li mogu da dobijem karticu za lift (latinski smo imali na četvrtom spratu). Službenica me je upitala zbog čega, da li imam neki problem. Odgovorila sam : „Samo sam starija od svih Vas na fakultetu“ i izašla.
Sem ove situacije kaže da se dobro uklopila i da su je profesori kao i studenti lepo prihvatili. Dodaje da je trebalo da provede leto u Francuskoj i usavrši jezik, ali je korona u tome sprečila. U međuvremenu uživa u prevođenju dela velikih imena francuske knjiženosti, koje objavljuje u renomiranim časopisima.
Oni koji su imali prilike sa njom da sarađuju imaju samo reči hvale. O tome svedoči Sanja Stevanović koja je sarađivala sa Nevenkom na prevodima. Gospođa Nevenka je pre svega jedan erudita, onda poliglota najfinijeg osećaja i na kraju izuzetno fina osoba i saradnik koji je uvek spreman na pregovore. Veoma sam ponosna na to što imam priliku da sarađujem sa njom, s obzirom na to da se divim onome što postiže.
Na pitanje šta je motiviše odgovara: Veliko zadovoljstvo! Znate, snova ima najviše u mladosti, ali obaveze imaju prednost. Takav je red u životu. Treba biti tvrdoglav, pa sačuvati snove. Za njih uvek ima mesta. Snova ima još mnogo i oni ulepšavaju život. - zaključuje Nevenka .
