Izvor: Večernje novosti, 27.Jul.2013, 22:56   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nema za ‘leba bez penzionera

KADA je platila račun za struju, telefon i druge komunalije, iz pošte u centru Beogradu izašla je Marija Muratović (66). Sela je na klupu da malo odmori, pa - računa ona - da polako krene natrag na posao. Sat vremena dnevne pauze za ručak je isticao, a gazda Veterinarske ustanove u kojoj radi ne toleriše kašnjenje. I ništa ne bi bilo čudno, da gospođa Muratović nije u penziji već šest godina. Ovo su neka nova vremena, valja im se prilagoditi, pomirljivo kaže, kao da je najnormalnije >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << za jednog penzionera da u poznim, penzionerskim danima svaki dan u osam sati ujutru odlazi na posao i na prijemnom odeljenju se javlja na telefon. PREDNOST Naravno da nije prijavljena, to je i jedini razlog zašto je dobila prednost na poslu u odnosu na mlađe ljude. - Ako mi pokažete kako sa 28.000 dinara mesečeno da platim sve račune, napunim frižider, i da još preostane para unuci da kupim majicu ili šorts, ja ću momentalno dati otkaz i otići na Kalamegdan da se družim sa drugim penzionerima - priča Marija, koja je radni vek provela kao nastavnik srpskohrvatskog jezika. Šta se to promenilo? Zašto je njena generacija najstarije sugrađane uvažavala i gledala sa poštovanjem, dok su danas penzioneri jednak problem kada uđu u javni prevoz, stanu u red u pošti, pa do toga da se stezanje republičkog kaiša ne može zamisliti bez zamrzavanja njihovih ionako mizernih penzija. - Strah! Mi smo vaspitavani da na starije gledamo sa strahopoštovanjem, oni su za moju generaciju bili autoriteti - priča. - Meni su noge klecale svaki dan u tri sata kada se moj otac vraćao sa posla, ni sama ne znam zašto, a recimo nikada me nije udario. Slažem se, nije bilo normalno da se plašiš onih koji te najviše vole, ali mislim da se danas otišlo u drugu krajnost. Roditelji nemaju vremena, a često ni ne znaju kako da prosvete svoju decu. Nađite mi porodicu koja svaki dan u četiri sata ruča zajedno. Nema je. U sledećem trenu, pogledala je na sat, i usplahirano, ubrzanim korakom zaputila se nazad na posao. SLADOLED KO u letnje vreme prođe beogradskom Knez Mihailovom ulicom, neka obrati pažnju na prodavce sladoleda. Uočiće jednu pravilnost. Iza frižidera iz kojih se prodaje sladoled mahom sede gospođe čija je lična karta još davnih godina izbeledela. Iza jednog od njih, pod senkom promotivnog suncobrana, na temperaturi blizu 40 stepeni stajala je postarija žena. Njene duboko, u lice, urezane bore, i proređena bela kosa kao sneg otkrivali su da je prešla sedmu deceniju života. Leva ruka joj je bila u gipsu, pa se kultruno izvini jednoj mušteriji što nije u stanju da joj otvori sladoled. - Radim do ponoći, poslednji autobus za Žarkovo je deset minuta kasnije. I tako sam, kao i svake večeri trčala na stanicu pre dve nedelje i pala. U ruci sam nosila sladoled za unuka - prepričava nezgodu koja je pogodila. Njen posao je sezonski. Nije mogla zbog povrede da odsustvuje sa posla tri meseca. Nije taj luksuz mogla da priušti jer njena razvedena ćerka, diplomirani stomatolog, nikako ne uspeva da nađe posao, a njena unuka ima 12 godina. Njih troje žive pod istim krovom u stanu reda i veličine 32 kvadarata. Iz straha, nije želela da se predstavi, niti kaže koliko joj je godina. Međutim, otkrila je da je ceo radni vek radila kao bankarski službenik. Ovaj život i svakodnevni napor, priznaje, preteško joj padaju. Smrkne se kada čuje da se razmatra da njena penzija bude "zamrznuta". - Svoju sam penziju pošteno zaradila, niko mi je nije poklonio, kakav je to način da ja ispašatm za loše vođenje države - kratko kaže pre nego što je došla sledeća mušterija. ŠAH-MAT NA Kalemegdanu u toku je bila partija šaha. Intelektualni penzioner, kako je sebe predstavio Boža Janjić (69), inače geolog u penziji, slabije je stajao u meču protiv odrpanog, oronulog i neobrijanog Vladimira Gudale, čoveka kome dve godine nedostaju do starosne penzije. - Ja se nisam snašao. Fabrika otišla u stečaj, novca da povežem staž nemam. Supruga preminula, decu nemam. Podstanar sam, a kiriju nisam platio tri meseca - u najkraćim crtama ispričao je svoj život Vladimir Gudala. Iako je morao da prizna poraz za šahovskom tablom, i stegne ruku boljem, to nije pokvarilo raspoloženje Božidaru Janjiću. Nasmejan, posvetio nam se posle šahovske kapitulacije. - Moja penzija je odlična, ne mogu da se požalim. Ide do 100.000 dinara. Moj stariji sin živi u Austaraliji, uspešan je naučnik, kao i njegova supruga. Moji unuci dođu svakog leta u Srbiju. Vodim ih na bazen, u zoološki vrt, kupi im deda sladoled, lubenicu... Prošle godine sam ih vodio na more u Bečiće. Šta da vam kažem, živim pravi penzionerski život.
Pogledaj vesti o: Nova godina

Nastavak na Večernje novosti...