Izvor: Politika, 12.Sep.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nada za one koje poslodavci odbijaju
U njima radno mesto pronalaze sakupljači otpada, nekvalifikovani, osobe sa invaliditetom i oni koji zbog godina ne mogu da dođu do posla
Kada je pre 13 godina izgubila posao grafičkog dizajnera Ivanka Stamenović-Grujaković je još mogla da se nada da će, posle krize, opet živeti od svog rada. U međuvremenu je navršila pedesetu godinu i ušla u kategoriju „nekonkurentnih na tržištu”, premladih za penziju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << , a prestarih za novi posao. Potencijal u njoj ponovo je videlo tek socijalno preduzeće „Eko beg”, koje okuplja žene u njenoj poziciji i upošljava ih na recikliranju banera sa bilborda i pravljenju torbi od tog materijala.
– Nas pet stalno radi u „Eko begu”. Novac nije veliki, ali kada imate pedesetak godina izgubili ste šansu za pravi posao, unajmljuju vas jedino na crno i otpuštaju čim stigne inspekcija. U „Eko begu” imamo perspektivu, naš posao koji, ako budemo uporne, jednom može početi da donosi i dobitak za nešto više od pukog preživljavanja – priča Ivanka Stamenović-Grujaković.
„Eko beg” je jedno od šačice socijalnih preduzeća u Srbiji. Ova preduzeća zapošljavaju tranzicione gubitnike, neobrazovane i nekvalifikovane, osobe sa invaliditetom, bivše zatvorenike, izbeglice i raseljene, one koji pate od nedovoljne mentalne razvijenosti. Oni čine ogroman procenat onih koji su sada na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje a još veći postotak je onih koji tamo nisu ni prijavljeni jer znaju da nisu podobni ni za jednog poslodavca.
– Pogledajte starosnu i obrazovnu strukturu Srbije. Statistički posmatrano, mi smo nacija sve starijih ljudi. Oko 1,3 miliona osoba nije završilo osnovnu školu. Oko 300.000 ne ume ni da napiše ni da pročita svoje ime. Gde će oni da nađu radno mesto – pita Milan Krkobabić, zamenik gradonačelnika Beograda, zadužen za socijalna pitanja.
Profit socijalnih preduzeća se deli na plate radnika i na programe za njihovu edukaciju i, kada je reč o marginalizovanim grupama uključivanje u zajednicu. Dugoročno, svakom socijalnom preduzeću je cilj da radnike osposobi da nađu bolji posao. A pri tom se skida teret i sa državnog budžeta, pošto se iz njega brišu dojučerašnji primaoci socijalne pomoći. Otud nije čudo što socijalna preduzeća pomažu i mnogo razvijenije države, poput Velike Britanije, gde ona predstavljaju pet odsto svih tamošnjih firmi i zarađuju oko osam milijardi funti godišnje, što je jedan odsto godišnjeg bruto nacionalnog proizvoda te zemlje.
– Država može da odobri olakšice u sferi PDV-a, poreza i doprinosa, kao i da propiše obavezu pozitivne diskriminacije socijalnih preduzeća na tenderima za javne nabavke. Te mere će predvideti nacrt zakona o socijalnim preduzećima, koji će biti gotov u oktobru – navodi Krkobabić.
Taj bi zakon mogao da otvori radna mesta za one kojima svi ostali propisi koji nalažu pozitivnu diskriminaciju nisu bili od koristi. Od pre godinu dana država je odredila kvote po kojima klasična preduzeća moraju da prime osobe sa invaliditetom ili da, umesto toga, uplaćuju taksu. Posle ohrabrujućih početnih rezultata, taj zakon je dostigao svoj limit, a još 18.500 osoba sa invaliditetom je i dalje na spisku Nacionalne službe za zapošljavanje.
– U protekloj godini uposleno je 6.000 osoba sa invaliditetom, u poređenju sa 200-300 osoba godišnje, koliko se zapošljavalo ranije. Ali među osobama sa invaliditetom više nema pogodnih kandidata za posao, što je krivica sistema obrazovanja. Vlasnici firmi se sada žale da su, budući da više nemaju koga da unajme, prinuđeni da plaćaju taksu, koja je možda previsoka. Zato je vreme da drugačije postavimo sistem obrazovanja za osobe sa invaliditetom i da im pomognemo da otvaraju sopstvena mala i srednja preduzeća – kaže Željko Ilić, iz Foruma mladih sa invaliditetom, koji će zajedno sa Britanskim savetom organizovati projekat obuke za pokretanje socijalnih preduzeća.
Među nekoliko dosad otvorenih socijalnih preduzeća u Srbiji beskućnike, kao kolportere, zapošljava magazin „Lice ulice”.
– Pola profita ide na zarade prodavaca, a ostatkom se finansiraju štampanje i radionice za lično usavršavanje. Na primer, za opismenjavanje, ali i finansijsko opismenjavanje, podučavanje tih mladih ljudi, koji su navikli da žive od danas do sutra, kako da štede. Takođe, učimo ih i novinarstvu, jer nam je cilj da oni i u tom smislu što brže postanu članovi naše redakcije. Oni su i dalje veoma stidljivi ali se osećaju mnogo bolje i sigurnije zato što napokon, umesto da peru šoferšajbne na semaforima, imaju, kako kažu, „pravi posao” – objašnjava Nikoleta Kosovac, iz „Lica ulice”.
Vladimir Vukasović
objavljeno: 13.09.2011.
