Izvor: Politika, 24.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mehta nas je omađijao
Profesorka Roksanda Pejović govori o svojoj profesorki Stani Đurić-Klajn, muzici nekad i sad
U Muzikološkom institutu su je zvali „gospođa”, ja sam je zvala „gospođa Klajn”. Niska, na visokim štiklama. Oštra, iskrena i veoma kulturna. Ljubazna ali uzdržana. Bojala sam je se, bila je autoritet.
Sećanje na Stanu Đurić-Klajn ovako evocira Roksanda Pejović (1929), muzikolog i istoričar umetnosti, profesor Fakulteta muzičke umetnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Beogradu u penziji.U izdanju ovog fakulteta nedavno je objavljena njena knjiga „Komentari tekstova Stane Đurić-Klajn”, što je bio povod za naš susret. O svojoj profesorki, učenica dalje ovako nastavlja:
– Bila je pijanistkinja, veoma zanimljiva žena. Ilustrovala nam je predavanja svirajući, što je bilo neočekivano od profesora istorije muzike, a mi smo toliko uživali" Sećam se kad mi je dala temu na trećem stepenu, nije bilo govora da razmišljam da li mi odgovara ili ne. Gde smo smeli profesorima bilo šta da kažemo. Bilo je drugačije doba nego sada.
Kako nam objašnjava, Stana Đurić-Klajn (1908-1986) bila je žena širokog obrazovanja. Slušala je predavanja iz književnosti u Beogradu i istoriju muzike kod Miloja Milojevića na Muzičkoj akademiji. Sviranje klavira usavršavala je kod Lazara Levija u Parizu, i paralelno slušala predavanja o literaturi na Sorboni.
– Imala je sreću da uvek bude u centru događaja. Kao kritičar „Politike” bila je u kontaktu sa najznačajnijim ljudima koji su dolazili između dva svetska rata. Napisala je prvu Istoriju srpske muzike. Bez prethodnika, skoro ni iz čega, tačnije bi bilo ono nepravilno „iz ništa”. Njena Istorija ni danas ne gubi na važnosti. Sažeta ali raznovrsna – kaže Roksanda Pejović.
Naša sagovornica naglašava da je Stana Đurić-Klajn pisala kritike i pre Drugog svetskog rata. Imala je 23 godine kada je bila urednik časopisa „Zvuk” u međuratnom periodu. To je, kaže, bila velika smelost, ali je „Zvuk” tada bio izvanredan. Po Staninim prvim člancima, smatra Roksanda Pejović, ne bi se moglo pretpostaviti kakav će fantastičan napredak da napravi. Njen spisateljski stil opisuje kao izvanredan, stil koji ima sve književne vrednosti.
– Rečenica Stane Đurić-Klajn je jasna i jezgrovita, sa svojevrsnom melodijskom linijom. Fraza zvučna i lepo izvajana a pripovedanje neposredno i nepretenciozno. Koristila se biranim rečima, neuobičajenim i arhaičnim izrazima koji su oživljavali tekst. Pripovedala je tečno, zanimljivo i nenametljivo otkrivajući svoj intelekt, opštu i muzičku kulturu, ali i emotivan odnos prema muzici. Uživala sam, po stoti put, u njenim tekstovima – priča Pejovićeva.
Slagala se sa profesorkom jer je, kaže, realno govorila. Znala je u kritikama nekoga i da potkači na živahan, fin i neposredan način, a opet, kako dodaje, nikad nije bila toliko egzaltirana kao Branko Dragutinović i Mihajlo Vukdragović. Po karakteru racionalna, nije puštala osećanjima. Znala je za meru.
– Govorila je da kritikama ne želi nikome da „skida glavu”. Prilikom premijera na skoro čitavoj strani „Politike” prikazala bi istorijat opere i život kompozitora, objasnila zašto se nije slagala sa verizmom, ili zašto je navijala za realističke ruske opere. Reditelj, dirigent i operski pevači u njenim kritikama dobili bi po jednu do dve rečenice. Ako bi neko napravio izuzetan uspeh, onda mu je posvećivala čitav pasus, kaže naša sagovornica.
– Svirala je muzikalno ali nije bila za pijanistu. I ona je to znala. Nikad nije imala resital. Bilo je koncerata, onih lakših, i zajedničkih nastupa sa koleginicama. Nismo razgovarale o tome, ali je višak od muzikologije dolazio od dobrog poznavanja klavira – kaže Roksanda Pejović.
Prema njenom uverenju, Stana Đurić-Klajn je želela da opere prodru u narod. Retko je pisala o gostovanjima i uglavnom bi pokrila premijere kod nas. „Izrazila je neslaganje sa Oskarom Danonom koji je, po mom mišljenju, bio izvrstan direktor Opere. Sastavio je ekipu sa kojom je išao na gostovanja u inostranstvo. Izvodili su ruski repertoar i našoj operi pravili fenomenalnu propagandu. Stana je govorila da on postavlja Ruse za gostovanja, a ne za našu publiku koju je trebalo prosvetiti, i ne davati joj samo Pučinija, Belinija, Verdija. Želela je dramatične, sadržajno duboke opere koje nisu „površne” kao italijanske. Ja, pak, mislim da naš čovek, umoran posle posla, neće da sluša neku tragediju. Pustimo ga da uživa u operi lakšeg sadržaja. Bolje i tako nego u ovim novokomponovanim zvucima – kaže istoričarka muzike.
Profesorka na FMU podseća da muzika nikad nije bila za široke mase. Bila je na strani vrhunskih intelektualaca, potom buržuja koji su „na silu boga želeli da je slušaju a nisu je razumeli”, a sada je pristupačna svima, čak se i ne plaća mnogo.
– U socijalističkom periodu muzika se daleko više cenila. Kada neki delegat dođe kod Tita, znalo se da će da svira Filharmonija. Sada se u takvim prilikama svira samo zabavna muzika"
Dok sedimo u njenom stanu u naselju Braće Jerkovića, Roksanda Pejović nam priča i o mladalačkom muzičkom zanosu svoje generacije. „Koliko smo samo trčali na operu, koliko smo je voleli, išli na koncerte i bili gladni muzike, oduševljeno slušali koncerte na Kolarcu. Pa kad gostuju Rihter i Ojstrah, mi ne znamo za sebe. A kad dođe Mehta – on nas omađija.”
Sada ova profesorka u penziji ne posećuje koncerte. Kaže da ako čovek hoće nešto da uradi, mora samo tome da se posveti. A nju, dodaje, čeka pisanje knjige o Branku Dragutinoviću, i posle o generaciji Vukdragović–Živković–Logar. „Primećujem da su na FMU okrenuti ne 21. već 23. veku. Više se bave ekstremno savremenom muzikološkom mišlju i sklonost ka estetici je naglašenija. Ja sam bliža prošlosti i moje proučavanje uvek kasni za jedan vek. Sad sam u 20. veku a doskora sam bila u 19. Ako budem stigla, pisaću i o Gostuškom, Plavši, Radenkoviću...”
Mirjana Sretenović
[objavljeno: 25/02/2009]
