Izvor: Glas javnosti, 18.Okt.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Majstor zoki majstor za “dž”
Oko stare očeve stolarske radionice koju je “oživeo” kada je otišao u penziju majstor Zoki okupio klince iz komšiluka, sklonio ih sa ulice i naučio zanatu, pa sada popravljaju i prepravljaju kome god šta zatreba. Poručuje sugrađanima da ga mogu pozvati u svako doba, a da će uvek doći da pomogne koliko može i zna
NIŠ - Ormar i još nekoliko “stvarčica korisnih za kuću” prvi su delovi nameštaja koje su Slađana >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << i Milan Gligorić uneli u svoj dom dva meseca pošto im je požar uništio kuću. A te stvari su delo Zorana Pejčića, u gradu poznatog kao majstor Zoki, koji je Gligorićima najavio da se “strpe još koji dan” dok im ne stigne i kompletna kuhinja.
Gligorići su, inače, prvi put gledali zgarište svog doma u Zadru u vreme rata, da bi se kao izbeglice posle kraćeg boravka u Crnoj Gori skrasili u selu Vlase, nadomak Niša, gde su 1998. godine kupili kuću. Ali, 12. jula ove godine baš na Petrovdan, dok su sa prijateljima bili na Bovanskom jezeru, izgorela im je i ova kuća.
Srećom u nesreći, tu su dobri ljudi poput majstora Zokija, uvek spremni da pomognu. On je u saradnji sa ljudima iz opštine Palilula, komšijama i prijateljima koji se okupljaju u njegovoj radionici već pomogao mnogima i vratio veru i nadu da još ima dobrih ljudi i dobrotvora.
ČOVEK VELIKOG SRCA
Šira javnost upoznala je majstor Zokija preko medija prošle godine, kada je pomogao ubogoj Blagici Karadži, koja je sa sinovima živela u kapeli Romskog groblja u Nišu. Blagica sada živi u kući koju je obezbedila opština Medijana, a nameštajem opremio Zoki. Mnogo je pomogao i šestočlanoj izbegličkoj porodici Punoševac iz komšiluka, a jednog od mlađih članova te porodice i zaposlio. Napravio je već i poklonio na desetine specijalnih stolica koje je sam smislio, a koje invalidima olakšavaju korišćenje šolja u toaletima i kupatilima.
- Kada je mojim komšijama i sugrađanima dobro, dobro je i meni. Ne mogu da gledam tuđu nevolju i sirotinju, a da kao penzioner ne učinim nešto da pomognem. A mnoge koji svrate kod mene da im nešto popravim ili napravim nateram da i sami uzmu alat u ruke i nauče ponešto od stolarskih ili drugih majstorija - kaže majstor Zoki.
NJegova radionica u porodičnoj kući na niškoj Paliluli, koju on zove “Butika”, poslednjih godina puna je klinaca iz komšiluka, ali i njihovih drugova iz udaljenijih delova grada. Dolaze da kod majstor Zokija uče zanat i da se sa njim druže, ali zbog toga ne smeju da batale školu. Jer, majstor ih redovno preslišava kakvi su đaci i šta su tog dana učili u školi.
- Kada sam 1999. godine otišao u penziju zbog infarkta, sporo su mi tekli penzionerski dani i video sam da će me to “džabalebarenje” dotući. Čuo sam za klince Mladena i Dušana iz OŠ “Učitelj Tasa”, koji u školu donose i alate i “popravljaju sve što stignu po školi”. Otvorio sam u podrumu porodične kuće staru prašnjavu stolarsku radionicu svog pokojnog oca Vidosava, nazvao je “Butika” i pozvao te klince majstore da zajedno sa mnom popravljaju stari nameštaj komšijama. I tako je počelo. Decu sam tako sklonio sa ulice i naučio ih zanatu kojim se i sam bavim iz hobija. Pomažemo drugima, a i ja se osećam odlično, srce me više ne štreca - kaže majstor Zoki.
Ovih dana pridružio se Udruženju samohranih majki koje kao geronto-domaćice pomažu starima i iznemoglim. Poručio je da je on tu kome god nešto u kući zatreba da se popravi ili napravi. I sve to za “dž”!
