Izvor: Glas javnosti, 16.Jul.2009, 08:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad krznar potera ovce
Umesto da mirno, za nekoliko meseci, dočeka penziju šijući bunde, krznar Srećko Spasić (63) vreme više ne provodi za šivaćom mašinom u svojoj radionici, nego sa pastirskim štapom u ruci, ganjajući stado ovaca po obližnjim ledinama i pašnjacima. Poznati kikindski zanatlija rešio je, naime, da preko noći postane čobanin jer, kako kaže, nije uspeo da se snađe u svetu novokomponovanog biznisa.
- Iako sam rođen na selu, u Kumanovu u Makedoniji, davnih dana sam pristigao >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << na sever Banata. Okućio se, stekao porodicu i postao krznar. Ni slutio nisam da ću pod stare dane u čobane. Nastupilo neko novo vreme u koje ja, u ovim godinama, nit’ mogu, nit’ umem da se uklopim - započinje životnu priču Srećko, kome očito životne, ali ni poslovne sreće ne fali ni u novom poslu.
Ispravka
U tekstu „Tamo je moja kuća“, objavljenom juče u našem listu, napravljena je nenamerna štamparska greška. Naime, pored imena LJubinka Stanojevića napisano je da je iz Rakovice, a ne iz Đakovice. Redakcija se izvinjava Stanojeviću i svim Đakovčanima.
Mirni snovi
Dok njegov verni pulin na oku drži stado od stotinak ovaca, Srećko kolegama zanatlijama, koji pod naletom ekonomske krize razmišljaju o tome da stave katanac u bravu svojih radnji, ili su to već učinili, savetuje da ne očajavaju.
- Neka se, poput mene, late pastirskog štapa i na poljančetu čuvaju ovce. Nema lepšeg posla. Od kako sam postao čoban, spavam mirno, ko jagnje... I ne živciram se. Ne čitam novine, ne slušam radio, ne gledam televiziju... A samo da znaš - nije teško biti pastir. Jedino što ovaj posao baš moraš da voliš. Ako iz interesa radiš, samo da zaradiš platu, onda bolje ni nemoj da se prihvataš čuvanja rundavih lepotica. A i ne može svako to da radi. Treba da znaš da šišaš, muzeš, ovce lečiš... I ja još učim - presabira se Srećko.
A, računica i nije tako loša - na severu Banata prosečna čobanska plata je 200 evra mesečno, ne računajući obezbeđenu hranu, cigarete i prenoćište. Ipak, i pored toga, niko neće da čuva ovce, krave ili svinje. Mnogima je slađe da ne rade ništa i čekaju socijalnu pomoć od države, te su često vlasnici stada prinuđeni da se uzdaju „use i u svoje kljuse“
Na pomen šišanja ovaca raspitujemo se da li su i Srećka, dok je bio zanatlija, drugi šišali.
Šišali ga, sad on šiša
- Ne da su me šišali, nego su mi kožu s leđa gulili. A, sada ja šišam svoje ljubimice. Pa, gde to osim u majčici Srbiji krznar može da postane čoban. More, može u ovoj zemlji sve i svašta. Uzeli mi lokal u centru grada, u kom sam radio 35 godina, da bi tu napravili neku turističku agenciju. Pitam se gde će samo ti silni turisti da nagrnu kada narod nema ni za leba. Da se ne bih živcirao, digao sam ruke od svega i pre nekoliko godina odlučio da držim ovce. Pomogla mi u tome dvojica dobrih prijatelja. Zemlje nemam. Sem krznarskog zanata, ništo drugo ne znam da radim, pa je izbor nekako pao baš na ovce. Pogrešio nisam, jer i pored svega od ovčarstva može da se živi. Nas trojica imamo stotinak ovaca, a i kad, za koji mesec odem u penziju, neću se odreći čobanske torbe, štapa i ovaca - priznaje Srećko.
