Izvor: Politika, 16.Apr.2012, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad je petao Kića budio Dorćolce
U Nedićevom režimu najbolje plaćeni Beograđani bili su nosači, taljigaši i ostali fizikalci koji su se javno sladili pečenjem i pečenim dinjama za desert dok je polugladnim državnim činovnicima išla voda na usta
„Beograd je primetno opusteo, iako se toliko izbeglica u njemu nagomilalo. Jedan deo stanovništva je u ropstvu, drugi odveden u Nemačku na rad, a treći otišao u sela radi ishrane.“
Ovo je, u svom dnevniku, prvog jula 1942. godine, pribeležio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dragutin J. Ranković, rođen 1882. u Beogradu, pravnik i žurnalista, a tokom rata državni činovnik u penziji. Dnevnik pod naslovom „Svakodnevni život pod okupacijom – iskustvo jednog Beograđanina“, koji je vođen od 5. septembra 1941. pa do 31. avgusta 1944. ili, kako notira sam autor, do 1235. dana okupacije, objavio je nedavno Institut za noviju istoriju Srbije.
Ranković je, još 1956. godine, poklonio svoj spis Narodnoj biblioteci Srbije (NBS). Priređivači su istoričarka Nataša Milićević, koja se, na pomenutom institutu, najviše bavi istorijom srpskog građanstva u XX veku, i Dušan Nikodijević, istoričar koji vodi Zbirku mlađih istorijskih rukopisa u NBS.
Milićevićeva, u izjavi za naš list, kaže da je štampanje ovog dnevnika (na devetsto strana, sa uvodnom studijom) dokumentarni novitet jer je ovo prvi put da zainteresovana publika može da prati ritam svakodnevice u okupiranom Beogradu iz vizure običnog građanina koji ni o čemu nije odlučivao.
Grozničava potraga za hranom bila je prioritetna disciplina. Brigu o ishrani građanstva vodila je Direkcija za snabdevanje stanovništva grada Beograda (Diris), ali kuponima koje je delio Diris tek povremeno su se mogle kupiti ključne namirnice: brašno, mast, šećer, meso i ulje. Zbog inflacije Nedićevog dinara, a naročito zbog limitiranih cena na pijacama koje su nametale vlasti, cvetala je trampa.
Ranković 12. maja 1943. beleži: „Moj stanar je za polovnu pamučnu potkošulju dobio dva kila sira i dvadeset jaja“. Dva dana kasnije ostvaren je ovaj aranžman: „Jedan obućar pogodio se sa svojim prijateljem da mu napravi cipele u zamenu za tonu lignita, dvadeset kila pšeničnog brašna i tri litre zejtina“.
Međutim, pažljivim čitanjem uočava se da su nestašice bile veštački izazvane kako bi se Beograđani držali pod teškom egzistencijalnom presijom. Jer, pomenuti ključni artikli nisu mogli ući u grad iz okolnih šumadijskih sela ni iz Banata odnosno Rita (današnje imanje PKB-a oko Padinske Skele).
U proleće i leto 1942. Ranković notira: „Iz Banata se u malim količinama švercuje mast: ponese se parče hleba, iseku se dve polovine, dobro utope u mast i zatvore. Kod kuće se, na vatri, ta mast topljenjem iscedi. Tako se dobije bar toliko da se jedanput jelo zaprži...“
Unos hrane u varoš zaustavljen je i s juga (leto 1942): „Sinoć su Nemci pretresli sve vozove u Topčideru i putnicima uzeli sve namirnice. Pozadi stanice stajali su kamioni u koje su ubacivane oduzete stvari“.
Kad su se, avgusta 1944, Nemci o svom jadu zabavili, odjednom svega je bilo u izobilju: „Prođoh jutros kroz pijacu Cvetni trg. Pravi vašar. Svega i svačega ima, belih vekni u izobilju, mesnatih proizvoda i slanine isto tako... Po mnogim kafanama peku se ćevapčići kao pre rata. Komad je dvadeset dinara (ekvivalent: pola kila lubenice)“.
Ranković je 29. juna 1942. stao na vagu: „Merio sam se. Težak sam 65 kilograma, deset manje no pre bombardovanja“. U strahu od totalne gladi na svakoj slobodnoj stopi niču bašte i velika kukuruzišta, naročito na Tašmajdanu i oko Bulevara kralja Aleksandra.
Duvan je bio strogo racionisan pa su mnogi pušili kupinovo lišće, a crnoberzijanci su mešali duvan s bukovim lišćem.
Naš kazivač živeo je na Dorćolu, u Dobračinoj 34. U avgustu 1942. piše: „Po celom Beogradu pevaju petlovi. Po ulicama šetaju kokoši, plovke i guske. Po travnjacima pase živina, vukući, obično, uzice da bi se mogla lakše uhvatiti i odneti kući. Žene sede pred kućama i vrše nadzor“. Sve to inspiriše Rankovića da i sam nabavi kokoške.
Ali, iz sve češćih beležaka koje se odnose na muke s prehranom svoje živine, vidljivo je da su za Rankovića koke, kao i posvećenost dnevniku, prvenstveno mentalna terapija i beg od stvarnosti: „Ja redovno izvodim moje četiri kokoške i petla od četiri do pola sedam sati po podne. Najradije idu do gimnazije (Prve muške u Dušanovoj ulici) gde ima malo trave“. Najsočnija trava je u porti crkve Aleksandra Nevskog odakle koke isteruje pop Radovan Dimitrijević, preteći da će ih pobiti, što ozlojeđuje Rankovića.
S proleća 1944, ljubav prema svom pernatom jatu Ranković iskazuje nekrolozima. „Moja ljubimica Coca uginula danas. Očajan sam kao da sam nešto rođeno izgubio. Zakopao sam je u crkvenoj porti... Sinoć đubretari uhvatili mog petla Kiću, zaklali i odneli. Kao ubijen sam. Toliko sam Kiću voleo“.
----------------------------------------------
Kvadratura kruga
22. oktobar 1941: Obigrah ceo Beograd, tražeći eksere, i nigde ih ne nađoh. Jedan seljak je nosio korpu jaja, ali ih je davao samo za eksere.
10. april 1942: Svakodnevno dolaze (u Beograd) seljaci i seljanke i nude stari crni luk u zamenu za mekinje i kukuruzno brašno. Treba im da hrane svinje. Daleko smo doterali...
10. decembar 1942: Ima škola koje rade, ali svako dete mora da ponese od kuće dva-tri parčeta drveta.
Milan Četnik
objavljeno: 17.04.2012.
