Izvor: Politika, 23.Jul.2015, 08:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ja nisam Danica
Dugovi moraju da se vraćaju, da li je to ikada bilo sporno? Ostaje pitanje: šta ako ne postoji mogućnost da se rate otplaćuju, ako nema odakle? Osim, naravno, da se bitno redukuju plate lekara i učitelja, kao i penzije (primer Srbije), ili, još bolje, da se one ukinu, a da se, radi štednje, život građana organizuje u koncentracionim kampovima, gde će stanovnici moći mirno da rade od jutra do sutra, uz minimalne troškove, pa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << će ostati dovoljno novca da se nemački bankari namire – i još da podele milionske bonuse. Države „periferije” bi, osim toga, mogle, od ušteda, da osnuju brojne NVO-e, agencije, komisije, servise, savete itd., te da, bar po tome, liče na zemlje „centra” (osovine).
Razgovor između Šojblea i Varufakisa vodio se baš o tome da li Grčkoj treba prvo omogućiti razvoj (i dovoljno veliki BDP) da može da otplaćuje nagomilane dugove, ili treba odmah iscediti iz građanstva sve što se u ovom trenutku iscediti može, a upropastiti grčku privredu (i državu) za naredne vekove. I Šojble i nemački bankari dobro znaju da dug u celini ne može biti vraćen, kao što i Grci (i Srbi) znaju da ne mogu večito trošiti preko granica ekonomskih mogućnosti.
Ekonomska i svaka druga logika upućuje na zaključak da se iz prazne kase ne mogu izvući dukati, pa su i bankari i MMF, opet u svom interesu, spremni na otpis dela duga, kao i na dodatne kreditne linije Grčkoj, što niko nije smeo ni da pomene pre Sirizine „pobune”.
Poznato je da se, čak i u razvijenim privredama, otplate kredita (i druge finansijske obaveze) ne izvršavaju bezuslovno. Obamina finansijska podrška bankama suviše-velikim-da-propadnu jedan je od primera. Oprost dugova Nemačkoj posle Drugog svetskog rata, takođe je jedan primer. Nasilno uterivanje dugova od Nemačke posle Prvog rata dovelo je, uprkos Kejnzovom upozorenju, do naredne svetske katastrofe.
Eh, i privatni dugovi se nekada legitimno oglase nevažećim. Najstariji čitaoci „Politike” pamte predratne oglase, u kojima, na primer, napušteni veletrgovac Janković objavljuje da se odriče svoje žene Perse i njene dugove ne priznaje. Pa zaista, ima li logike da jedni uzimaju kredite, a da ih drugi vraćaju? Da se neke vlade (u Grčkoj, ili u Srbiji) zadužuju, a buduće generacije građana moraju da stežu kaiš? Da li je jasno kuda je taj novac otišao? Neki opozicionari – nevaljalci – proturali su, svojevremeno, u Grčkoj, neosnovane glasine da ministri uzimaju od evropskih banaka provizije, samo da bi pristali da im ove plasiraju „povoljne” kredite i tako oteraju Grčku u dužničko ropstvo.
Lako bi se moglo desiti da, posle mnogo muka, Grčka ipak napusti evrozonu, pošto se ne vidi odakle će biti izmiren dug u koji su je gurnule moćne banke. To će se sigurno desiti ako nemački bankari ne uzmu, još ozbiljnije, u obzir Varufakisov scenario izlaska iz krize. Raspravljaćemo o tome u budućnosti. Uprkos očiglednih nesaglasnosti, ipak ne želim da se javno odreknem svoje koleginice Danice Popović, a njene duševne boli ne mogu da prepoznam.
*Singidunum
