Izvor: S media, 24.Okt.2010, 16:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ima li života posle penzije ?
Jesen penzionerskog nezadovoljstva - od mirne starosti do ključnog političkog faktora. Za buduće penzionere izbora nema: ili da rade do iznemoglosti, ili da umiru brže.
IMA li nekog među onima koji se primiču trećem dobu a da nije nekad rekao, ili bar pomislio: samo da se domognem penzije, pa ću da se opustim, da pročitam nedočitane knjige, da se posvetim mom hobiju, da vidim nešto od ovog divnog sveta.
Nema. Ali, iluzije se brzo rasprše. >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << Penzija je obično mala, sustignu čoveka nove brige i kostobolje, pa brzo počne da iščezava i lepota “trećeg doba”.
Kome veruje Francuska
Kad je francuski predsednik Miteran, pre tri decenije izgurao zakon da njegovi sugrađani mogu da idu u penziju i sa 60, a ne 65 godina, Francuzi su poverovali da će imati dovoljno vremena da osete čari životne jeseni.
MI I - OSTALI
SRBIJA za penzije izdvaja iz BDP-a 13,2 odsto, a nastojaće da to smanji na 10 procenata. U tom pogledu iste muke muče i druge evropske zemlje, neuporedivo bogatije od naše. U Italiji situacija je gora: tamo na penzije odlazi 14 odsto BDP, u Francuskoj 13, a u Nemačkoj 8,7 procenata.
Ispalo je da su se uludo i kratko radovali. Danas, tri decenije kasnije, maltene cela Francuska se digla na noge da brani iluzije tog trećeg doba, koje nikako da počne. Oko tri i po miliona građana te zemlje izašlo je na ulice i blokiralo život u njenim gradovima, protestujući protiv novog Sarkozijevog zakona i penzijama. Za razliku od Miterana, sadašnji stanar Jelisejske palate misli da rani odlazak u penziju, nije put u lepu starost, nego u katastrofu. Njegov zakon predviđa penzionisanje sa 62 godine, a ostvarenje pune starosne penzije tek sa 67 godina života.
Na ulicama Francuske ne demonstriraju samo penzioneri, nego i radnici i studenti. Prvi brane koliko-toliko dobre penzije, a drugi svoju penzionersku budućnost, koja nije nimalo svetla. “Lepo je videti ljude kako protestuju, napisao je jedan francuski novinar, ali je tužno i saznanje da je to šta oni rade čista iluzija”.
Moglo bi se desiti da je to tačno. Za razliku od demografskog buma u Aziji i Africi, Evropa je u sasvim drugim mukama: njeno stanovništvo stari, a to će reći da ljudi ovde duže žive, a mladih je sve manje. Broj penzionera je sve veći. Ako je nekada na jednog penzionera dolazilo pet, pa čak i deset zaposlenih, danas se stvari kreću u pravcu da će se broj onih koji rade i onih koji su u penziji, izjednačiti.
U Španiji, na primer, sada na jednog penzionera dolaze četiri zaposlena Španca, ali će u naredne tri decenije taj odnos biti takav da jedan zaposleni “izdržava” jednog penzionera. A to će biti jako teško i za jednog i za drugog. U našoj zemlji na takav odnos snaga između penzionera i nezaposlenih neće se uopšte čekati. On već postoji.
Ovde se otvaraju dva ozbiljna i bolna pitanja za skoro sve zemlje Evrope: hoće li budućim penzionerima, uz sva ova preduzeta i zaprečena podizanja starosne granice, ostati išta od života u tom trećem, penzionerskom dobu, i drugo, hoće li penzije biti tolike da ljudi mogu da čekaju mirnu starost?
Odgovor na oba ova pitanja je negativan: radiće se duže, a primaće se manje u odnosu na zaradu onih koji rade.
Zasada, Evropljani u penziju odlaze u proseku sa 61,5 godina života. Na dva zaposlena naslanja se jedan penzioner. A da bi se taj odnos zaposlenih i penzionera (2:1) održao, proračunala je Evropska komisija EU, biće potrebno da se starosna granica za odlazak u penziju poveća na 67, a u naredne četiri decenije čak na 70 godina!
To će gotovo obesmisliti instituciju penzije. Možda jedino Japanci neće zažaliti što moraju da rade celog života. Sa 70 godina, slažu se stručnjaci, čovek nije ni za penziju, a i pitanje da li će, sa tolikim radnim vekom i njegov životni vek trajati toliko dugo kao što se predviđa.
I zato, drugog izbora nema, sem povećanja starosne granice i dizanja stope doprinosa. Ovakav penzioni sistem, tvrde Sarkozijevi savetnici, moraće da pukne.
Jedno je izvesno - pitanje penzija će sve više tresti Evropu i svet. To neće mimoići ni našu zemlju. U Srbiji vlast i MMF takođe hoće da dižu starosnu granicu za penziju, a na jednog penzionera dolazi jedva 1,4 zaposlena. I penzionera je sve više: svake godine stigne 85.000 novih, a sa ovog sveta ode njih 50.000.
Proteste penzionera i onih koji će se naći u njihovoj koži, pothranjuje i jedno delikatno pitanje: mogu li pravedno o penzijama da odlučuju oni koji, ne samo da nisu u penziji, nego od penzije sigurno neće ni živeti? I drugo, otkud u raspravama teza da države, vlade i fondovi ovoliki penzioni teret ne mogu izdržati, kada penzija uopšte nije socijala. Svaka penzija je je zarađena do poslednje pare. Penzije, dakle, nisu teret, nego dug onima koji su decenijama odvajali za stare dane.
To jeste tačno, ali u jesen života u trećem dobu neće, po svemu sudeći, uneti nikakav boljitak.
