Izvor: S media, 24.Okt.2010, 17:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Francuzi gunđaju i podržavaju proteste
DugaČka kolona automobila i autobusa zakrčila jednu od neuralgičnih pariskih saobraćajnica, živopisni bulevar Sen Mišel. Nije ovo prvi put da se ova džada, u komšiluku slavne Sorbone, susreće sa štrajkačima pa možda i zbog toga sve izgleda opuštenije.
Jer, gužva je neopisiva ali se ne čuju automobilske sirene: to nije francuski običaj, oni svoje negodovanje radije iskazuju na drugi način.
- Opet! Lako je njima, ja moram da radim - gunđa iznervirani >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << prodavac novina na bulevaru.
Ima li života posle penzije ?
KOMPROMIS
Mnogi zaposleni se snalaze tako što štrajkuju svega po nekoliko sati u toku nedelje, da bi bili solidarni, ali da istovremeno ne izgube mnogo od plate.
Vreme je da ponovo zatvori kiosk, usred bela dana. Činio je to najmanje dvadesetak puta u poslednja dva meseca. Francuska je u štrajku, uskoro će ovde proći manifestanti, a sa njima stiže i opasnost po robu i izloge.
- Ovo je već deseta pumpa na kojoj nema benzina! - gubi strpljenje vozač, prolazeći pored male benzinske stanice na trotoaru bulevara okićenog osmanovskim fasadama od belog kamena.
Mnogi od ovih koji gunđaju zbog zatvorenih radnji, gužvi u saobraćaju, presahlih pumpi i proređenih vozova, povremeno će vam, međutim, reći da podržavaju bunt! Neko od njih naći će se i u nekoj od protestnih povorki.
- Treba da istraju. Nek’ plaćaju bogati, a ne radnici - kaže smireno jedan, kroz otvoren prozor iz automobilske kolone.
- Nečuveno! Izgubiću let! Imam važan sastanak. Da li podržavam protest? Naravno! Ali, ovo je ipak previše - izgovoriće vam u trenu, nervoznim pogledom tražeći prvi slobodni taksi, elegantni gospodin koji ne zna kako da stigne na vreme za let koji je možda već otkazan.
To je jedan od francuskih paradoksa: i štrajkuju, i bune se protiv štrajka. Gunđanje je ovde, u neku ruku, nacionalni sport, a Francuzi su, opet, jedna od najagilnijih nacija na svetu kada su u pitanju masovni protesti. Dovoljan je samo jedan poziv veoma jakih sindikata, pa da se na ulice odjednom sliju milioni ljudi.
A takvi pozivi, ovih dana stižu u proseku po jedan nedeljno. Francuzi su ustali protiv penzijske reforme. Gotovo 60 odsto građana, prema ispitivanjima javnog mnjenja, podržava aktuelni protest. Vlast se, međutim, ne da. Nema, kaže, izbora.
U takvoj situaciji, svako se snalazi kako ume. Svugde je to, manje-više, isto: kad ne rade vrtići, decu čuvaju komšije, pomeraju se putovanja za srećnija vremena, rezervoari kola se, za svaki slučaj, pune do vrha, neko se iz kola prebacuje na bicikl, mnogi kraće etape sada prelaze pešice...
TURISTI SLEŽU RAMENIMA Francuska je najposećenija turistička destinacija na svetu, a stranci uglavnom s dosta “filozofije” posmatraju proteste. - Došli smo, relativno, bez problema, nadamo se da ćemo se tako i vratiti - kaže nam jedan mladi američki par.
Ima u dilemi, podržati ili ne štrajk, i onih običnih, životnih problema.
- Rado bih da štrajkujem, ali ne mogu, odbiće mi dnevnice od plate, a i ovako jedva sastavljam kraj s krajem, rezimira jedan mladi službenik pošte dok za vreme pauze za ručak, grize podnevni sendvič.
Samo nekoliko koraka dalje, iza prozora Senata, čije zdanje zalazi u park, usvajaju se poslednji amandmani, čime će se i definitivno ozvaničiti penzijska reforma - posle koje će Francuzi morati da rade duže.
Niko ne zna šta će zatim biti: ili će se protest, lagano, pred svršenim činom, ugasiti sam od sebe, ili će tek onda buknuti svom žestinom. Nema pravila. Nekada se sindikati raziđu, pa sve odjednom splasne, nekad se združe, pa “zarđaju” šine od vozova koji ne prolaze, kao 1995. Francuska je ušla u još jednu neizvesnu štrajkačku jesen.
