Izvor: NoviMagazin.rs, 04.Nov.2016, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Zaokret ili nešto drugo
Ono što je tokom razgovora sa Misijom MMF-a dogovoreno oko porasta plata u javnom sektoru Srbije u idućoj godini, za pet do sedam odsto, pa i penzija za skromnih 1,5 odsto (a možda za nijansu i nešto više) – predstavlja svojevrsno iznenađenje, uprkos tome što je poznato da je Vlada Srbije ove godine uspela da prepolovi projektovani budžetski deficit (sa četiri na dva odsto), a da pri tome ne zaustavi nego poveća privrednu konjunkturu, što će, izgleda, rezultirati ovogodišnjim >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << pristojnim porastom BDP-a za oko 2,7 do 2,8 odsto.
Naime, do naše javnosti doskora su dopirale samo vesti da i strani stručnjaci i naš Fiskalni savet smatraju da sa rigoroznom štednjom treba izdržati do kraja trajanja Sporazuma sa MMF-om, što znači do kraja 2017. godine. Na primer, član Fiskalnog saveta Vladimir Vučković je u septembru, povodom pitanja o povećanju plata i penzija, eksplicitno izjavio da “prema onome što je potrebno javnim finansijama, treba da se sačeka još sledeće godine i da se u neko ovo vreme sledeće godine o tome porazmisli”. On je to obrazložio činjenicom da nije postignuto da učešće plata javnog sektora u BDP-u bude manje od sedam odsto, a penzija manje od 11 odsto (što je zapisano u Sporazumu sa MMF-om).
Uostalom, i sam premijer Vlade Srbije Aleksandar Vučić je poslednjih dana u više navrata rekao da on insistira na povećanju plata u javnim službama, a da se Misija MMF-a uglavnom suprotstavlja toj ideji, naročito kada su u pitanju plate u policiji i vojsci. Zašto je Misija Džejmsa Rufa u poslednjem trenutku ipak prihvatila ovu značajnu promenu Sporazuma iz 2015. godine, pitanje je bez celovitog odgovora, pošto ovaj tekst nastaje pre uobičajenog Rufovog susreta s novinarima na kraju svake posete Beogradu (ako takvog susreta ovog puta bude)? Premijer Vučić je, sa svoje strane, samo natuknuo da je navodno Misiji u jednom trenutku rekao da će se “povući” ako se njegova procena ne prihvati.
Ministar finansija Dušan Vujović je na nedeljnoj pres konferenciji, na kojoj je oglašena saglasnost MMF-a za “popuštanje” prema platama državnih uposlenika, ovu odluku obrazložio tezom da ljude u Srbiji treba ohrabriti u reformskom uverenju, te da je srpska strana uspela da ubedi Džejmsa Rufa i njegove saradnike iz Misije MMF-a da je povećanje plata “održivo” u kontekstu procena da će BDP Srbije nastaviti da raste i iduće godine, kao i 2018, po relativno visokim stopama od 3,5 i više odsto.
Dakle, grubo rečeno, saglasnost Misije MMF-a da se već u 2017. godini zaposleni u javnom sektoru Srbije nagrade za dosadašnju štednju prilično masivnim povećanjem plata za pet i više odsto, pri sadašnjoj veoma niskoj stopi godišnje inflacije (između jedan i dva odsto), mogla bi se tumačiti i izvesnim političkim razlozima. Iako nisam sklon mistifikaciji da je MMF samo jedan od instrumenata za ostvarivanje geopolitičkih ciljeva Zapada, ne bih mogao potpuno da odbacim ni mišljenje da se i u Vašingtonu, centrali Fonda, vodi računa o objektivno teškom političkom položaju Vučićeve administracije, izazvanom ne samo posledicama snažne stege u javnoj i ličnoj potrošnji u poslednje dve godine, nego i sve nervoznijim pritiscima “spoljnih faktora” – onih koji su protiv nastavka približavanja Srbije Evropskoj uniji.
Ti faktori u samoj zemlji danas imaju nedvosmislene i relativno moćne saradnike i pomagače, pa se ni sam predsednik države Tomislav Nikolić ne libi da sa odobravanjem kaže da je Srbija “tačka oslonca” Rusije na Balkanu za svoje geopolitičke ciljeve (toliko o politici “neutralnosti Srbije”). Otuda i toliko priča o predstojećim izborima za predsednika Republike Srbije iduće godine, za koje se kao vodeća tema, upadljivo, ponovo nameće pitanje Kosova, kao pomalo “iskecana” dobitna izborna karta. U takvim političkim prilikama premijeru Vučiću nije teško da stalno dokazuje da je zapravo on jedini efikasni zagovornik “evropskog puta Srbije” i da mu otuda treba izaći u susret, da nekako i povećanim platama održi disciplinu u vladajućoj koaliciji i državnom aparatu, a pre svega da održi političku popularnost u javnosti (koja je kod svakog političara na vlasti uvek sklona padu).
Ukoliko napustimo politički teren (što je u Srbiji praktično nemoguće), pa saglasnost MMF-a za popuštanje u politici štednje na platama i penzijama posmatramo u strogo ekonomskim okvirima – mogli bismo spekulisati da Srbija delimično menja filozofiju svoje ekonomske politike, uz saglasnost MMF-a, pa pokušava da doda vetar u jedra privrednom oporavku koji vuku narastajuća proizvodnja i izvoz.
