Izvor: Kurir, 27.Nov.2011, 09:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ĆUTE I UZIMAJU
Gde zlato govori, usta ćute. Gde zlato gospoduje, razlog se ne čuje. Svako od nas bi trebalo da zna ove dve narodne poslovice. Naši parlamentarci posebno. Možda i znaju.
Jer većina poslanika koji su svoje pozadine udobno smestili u još udobnije skupštinske fotelje - i to ne vašom voljom, nego partijskim odabirom „najzaslužnijih“ - ne progovara ni jednu jedinu reč, ali zato redovno uzima platu. I paušal. I dodatak. I drugi dodatak. I novac za amortizaciju automobila. I pare >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << za gorivo. I za odvojen život. Penziju.
Iako ne govore mnogo, međutim, mnogo se troše. Pa su im zato omogućene, najblaže rečeno, vrlo pristojne cene za, opet najblaže rečeno, vrlo pristojan obrok u Skupštini. I besplatan gradski prevoz. I parking. I imunitet. I službeni automobil. I vozač, kancelarija, telefon i kompjuter.
Zašto je to tako? Šta je razlog? Pogledajte drugu navedenu poslovicu.
Pomenutim „ćutolozima“, nadalje, to nije dovoljno. Malo im je. Zato istovremeno sede u upravnim i nadzornim odborima javnih preduzeća, savetima, institutima, fakultetima, ali svoje glavno zanimanje - uzimanje od građana - ne zaboravljaju. Kao da to piše u svim konkursima za funkcije u državnim institucijama.
Da ne budemo na kraj srca, pojedini su svojevremeno zaista napisali da im je zanimanje poslanik! Sve drugo nije posao.
Ti isti „ćutolozi“, simptomatično, kako se ne čuju u parlamentarnoj sali, tako se ne čuju ni van nje. U najboljem slučaju, javiće vam se i reći: „Šef je na sastanku“ ili „Nisam ja“. Kao što to radi Bajram Omeragić. A nismo hteli mnogo da ga pitamo. Samo osnovno: šta je uradio za narod, pa da je zaslužio platu, paušal, još jedan dodatak, službena kola, 100.000 dinara mesečno za gorivo? Odgovora nema. Očekivano! Možda će i on objasniti javnosti svoja ogromna primanja malo kasnije (preko drugih novina), kao naš guverner Dejan Šoškić.
Neki drugi pak pronalaze snage da prozbore pokoju u skupštinskoj sali. Ili, kad baš imaju inspiraciju, sklope jednu, dve ili nekoliko celih rečenica. Kad ih novinari pozovu i pitaju kako je moguće da je njihovo ćutanje (ili sporadično progovaranje) plaćeno milionima dinara, oni čak kažu da bi im bilo isto, a možda i bolje, da rade u struci.
Ako kažete da bi vam ovako dobro išlo i da se bavite svojom strukom, pa idite onda već jednom! Da vas, bre, ne gledamo više!
Ovih dana priča se o uvođenju kodeksa ponašanja poslanika. Neće više biti psovanja, gađanja cipelom, iznošenja iz sale, polivanja vodom, tuča u hodnicima... Bar se nadamo. Predsednik Administrativnog odbora reče mi da se razmišlja i o uvođenju mere nadoknade štete ako se ustanovi eventualna zloupotreba i sticanje materijalne koristi. (Kamo lepe sreće.)
To mi se posebno dopada! Jer nemamo mi građani dovoljno novca za njihova uvek gladna usta, uvek suve rezervoare i beskonačno duboke džepove. Nešto će nekad morati da vrate!
