Izvor: Politika, 31.Maj.2011, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bijenale u Titovom skloništu
Neispravni akumulatori sprečili su miniranje atomskog bunkera tokom rata devedesetih prošlog veka, kaže Hadžo Novalić
Konjic – Hadžo Novalić je 20 godina radio na održavanju tajnog atomskog skloništa na brdu iznad Konjica, koje je sagrađeno da se u slučaju atomskog rata tu sklone Tito i njegovih 350 najbližih saradnika. Izgradnja skloništa, koja je u tajnosti trajala 23 godine, završena je 1979. kada se Novalić, po struci mašinbravar, tu i zaposlio i na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << održavanju skloništa radio sve do penzije, 2000. godine. Sklonište je otvoreno za javnost 27.maja ove godine izložbom „Vremenska mašina – Nema mreže”, prvim međunarodnim bijenalom savremene umetnosti.
Nekadašnji rukometaš, Novalić je u leto 1979. zatečen na pripremama, kada su predstavnici tadašnje JNA došli i rekli da traže „ljude od struke i poverenja za posao koji predstavlja najstrožu državnu tajnu”.
– Proveravali su nas skoro mesec dana detaljno, svakog ponaosob. I ko su nam roditelji i ko su bili njihovi roditelji i ko je bio u partizanima... Rečeno nam je da je ono što potpisujemo stroga državna tajna i da ni najbližima ne smemo da kažemo gde odlazimo da radimo. Tito je tada bio u Ljubljani, noga mu je veći bila amputirana. Angažovali su nas osmoro majstora različitih struka – mašinbravare, električare, mehaničare... Operativni naziv skloništa bio je „Istanbul”. Održavali smo uređaje, agregate, a jednom nedeljno je menjana pijaća voda za svaki slučaj. Ima i uređaja za prečišćavanje vazduha – priča Hadžo Novalić.
Glavni deo skloništa, koji se sastoji iz 12 međusobno povezanih blokova, predstavlja prostor u kome su i danas svi telekomunikacioni sistemi, agregati, sistemi za napajanje naftom, filteri za prečišćavanje vazduha ispravni i besprekorno čisti. Sva postrojenja i instrumenti u objektu su proizvođača „Simens”, „Rade Končar” i „Iskra”. U 12 postojećih blokova i dalje se nalaze cisterne za pitku i tehničku vodu i automatska centrala sa 350 brojeva!
Hadžo Novalić kaže da je plata bila odlična, viša nego što je imao tadašnji pukovnik u vojsci. Radilo se po smenama. Ako rade 24 sata, imaju tri slobodna dana. Jedno od najlepših sećanja vezano je za letnje dane kada se kupao u Neretvi odmah ispod ulaza u sklonište i tu, kako kaže, pecao najbolju ribu.
Pitamo Novalića kako je odolevao radoznalim pitanjima svoje, sada pokojne, supruge o tome gde odlazi na posao, a on nam odgovara da nijednog trenutka nije otkrivao prirodu mesta na kome je zaposlen, tim pre što je posao bio veoma dobro plaćen.
– Svi su me zapitkivali, naravno. I prijatelji i rodbina, ali nisam smeo da kažem. Prestao sam i da pušim i da pijem. Ko zna, mogao sam da izgubim službu, ako bih nešto rekao – kaže Hadžo Novalić, čija je penzija danas oko 500 evra.
Kada je izbio rat 1991. godine u bivšoj Jugoslaviji, sklonište je i dalje održavano po svim tadašnjim pravilima. Imali su skladište hrane i 70 tona goriva.
– Pre rata je trebalo da odem u Prištinu da kupim nove akumulatore, jer su postojeći bili dotrajali. Na svu sreću taj put nije bio moguć, inače da su akumulatori bili novi, sklonište bi bilo minirano. Ovako, nije bilo napona. Eksploziv od 25 tona je bio postavljen ispod cisterni – priča Novalić, a na pitanje ko je postavio eksploziv, naš sagovornik kaže da je to učinila JNA.
– Dolazili su i američki generali da vide ovaj bunker i ostali su bez reči – kaže Novalić i objašnjava da skraćenica ARK, koja se pominje u vezi ovog objekta, znači „alternativno rukovođenje i komandovanje” u slučaju napada na Jugoslaviju.
Za vreme rata devedesetih samo se jedan agregat pokvario. Iz Izetbegovićeve vlade, kaže Hadžo Novalić, niko nije bio zainteresovan za ovaj objekat čija je izgradnja koštala oko četiri i po milijardi dolara.
Marija Đorđević
objavljeno: 01.06.2011
