Izvor: Politika, 22.Sep.2014, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez alternative
Da bi neko uzeo novac od onih koji ne mogu da se brane, nije potrebna fiskalna pamet
Konačno je premijer izašao pred javnost, da obrazloži „mere štednje“. Nismo očekivali da će posle njegovog javnog govora da nastupi narodno veselje, ali još manje egalitarističku utopiju.
Najpre pitanje: zašto se plate (iznad 25.000) krate linearno a penzije progresivno? Možda zbog saznanja da će starci i starice >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svoj krst da ponesu ćuteći, i da će ravnanje prema donjoj granici proseka biti njihova konačna sudbina.
Premijer tvrdi da su mere štednje hrabre, i da štite našu budućnost, „i budućnost naše dece“. Ne bih se složio sa tako slobodnom upotrebom pojma štednje i nade, jer je ta osobina (štedljivost) svojstvo koje proizlazi iz dobrovoljnosti, a budućnost valja dočekati. U ovom slučaju država postupa suprotno volji pojedinca i njegovom pravu, te štedi na njegov račun.
Naravno da su „mere štednje“, da ne kažemo stabilizacije bile neophodne, i da su one, kako se to u kolokvijalnom argou kaže „veoma bolne“. Ta vrsta bola se ne može izmeriti, jer narod ne jauče a druge mnogo i ne boli. No, ipak, ume li neko da izračuna kakvo će biti socijalno i duševno stanje ovdašnjeg građanina pokornog posle hrabrih poteza vlasti?
Danima smo imali verbalno nadgornjavanje između Fiskalnog saveta i ministra Vujovića. Savet je tražio drastične rezove, a ministar je bio nešto milosrdniji. Čak je obećavao ranije, a i pre samo pet dana, da penzije neće pasti ispod 10 odsto.
Ministar Vulin, kao nekadašnji borac za socijalnu pravdu, izlazio je sa stavovima koji su u krajnjem neskladu s njegovom proleterskom prošlošću. Rekao je: „Mi izdržavamo milion i po penzionera!“ Šta to uopšte znači, odakle (nesuvisla) formulacija da su penzioneri izdržavana lica? Na njihovim su plećima nezaposlena deca i unuci. Ispostavilo se da ministar rada ne zna, ili neće da kaže šta je to rad, i šta se događa sa onima koji su svoj radni vek okončali, pa sebe ubraja u one mučenike koji, uz sve ostalo, izdržavaju penzionere.
Izuzetno važno mesto u našim životima zauzima Fiskalni savet, telo nejasne strukture i slabašne kreativnosti. Njihov gard protiv penzija nadilazio je stručne okvire i postao vrednosni, čak emotivni problem. Da bi neko uzeo novac od onih koji ne mogu da se brane, nije potrebna fiskalna pamet. Nismo čuli, ili Savet nije bio dovoljno glasan u ponudi alternative. Naravno da je najlakše uzeti što više iz ionako opustošenog penzijskog fonda, ostaviti sirotinji ono što ne pokriva ni račune, a ostale privesti na korak od njih. To je poznato stanje ekonomske i socijalne paralize – jednakost u siromaštvu.
Da li je bilo još nekih mogućnosti štednje, koja ne bi bila prisilna, koja bi bila blaža, bez devastiranja prava u ime daleke, možda nedostižne budućnosti?
Ostali su nedirnuti najveći dužnici za poreze, oni koji zarađuju najviše, akteri kriminalnih privatizacija, nedodirljiva siva zona crne ekonomije, nosioci korupcije, jezgra političkog podzemlja u simbiozi s mafijom.
Nisu revidirani, niti mogu biti revidirani ugovori štetni po ovu državu, koji odnose milijarde evra. Obračun sa skupim državnim aparatom i desetinama hiljada partijskih parazita ostao je za neko drugo vreme. Vulin je još jednom pokazao svoju trudbeničku kreativnost, tvrdeći da „zaposlenih u javnom sektoru nema previše, samo su neefikasni“.
I sada smo se, po ko zna koji put, našli na početku tranzicije, strahujući da „bolni rezovi“ mogu da budu višestruki, da će Fiskalni savet ponovo da iskazuje svoje nezadovoljstvo zbog izostanka ekstremno drakonskih mera. A one bi ipak urnisale živo tkivo ovoga društva, svodeći potrošnju na škrte ekscese preživljavanja, a sa njom ionako posustalu privredu na ravnu liniju.
Daj bože da za dve godine budemo na „zelenoj grani“, kako je predvideo premijer. Da postanemo, i ako je to moguće, ostanemo normalna zemlja u kojoj ministar za rad i socijalnu politiku neće izdržavati penzionere. Ali, i za one na granici bede, kojima nisu smanjena primanja i ostale, to je suviše daleko. Dugo smo živeli u lošim godinama posle kojih nas je čekala bolja budućnost. Pokazalo se da je uvek bilo sve gore.
Želeo bih da podržim premijerov optimizam u merama koje su i za njega prelomna tačka političke karijere. To bi bilo moguće ako nam neko objasni koliko će uzimanje iz džepova građana da traje. Šta dobijamo od toga: koliko novih radnih mesta, kakvu socijalnu budućnost, gde idu naše pare? Ako se odatle samo puni budžet, srpska rupa bez dna, a troši bez kontrole, onda je sve badava. Već čujem Fiskalni savet i njegovog šefa (ako ne ode u penziju), kako na kraju godine izlazi sa računicom da mere nisu bile dovoljne i da je dubioza još veća. I sledi nam seča do kraja.
Poznata mi je istorijska izjava Vinstona Čerčila, i ovde je dobrodošla parafraza njegovog stava da nas čekaju „krv, znoj i suze“. Da, čekaju nas. Ali, Čerčil je bio sa svojim građanima, a ne protiv njih.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 22.09.2014
