Izvor: Politika, 26.Mar.2013, 16:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tristan i Izolda
Oluja „Nemo” donela je iz Amerike poprilično snega na ulice Toronta, sipajući ga neprestano celog dana.
Onim malobrojnim koji su se usudili da voze automobil priključili smo se i mi, lagano vozeći kroz centra grada, do garaže ispod „Four Season Centre”.
Velike staklene portale, zasipali su talasi snega dok su, u već ispunjenom holu, pored dugačkog bara, stojali, sedeli i opušteno ćaskali, sa čašama vina u rukama, svečano obučeni parovi.
Prozračan, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << lak enterijer u kome dominira jednostavna linija, uske horizontale panela u svetloj boji drveta odvajaju hol od galerijskog dela do kojeg se stiže staklenim stepeništem. Ničeg što pritiska i posebno odvlači pažnju .
Gledam stariji par, do mene naslonjen na ogradu stepeništa - posmatraju hol dole, smeju se nečemu otpijajući kratkim gutljajima belo vino.
On u crvenom džemperu, karo košulji, sa crvenom leptir mašnom ispod kratko ošišane prosede brade. Šarmantno i neobično. Preleti ležernim pogledom preko nas prema gornjoj galeriji na kojoj je instalacija od drvenih daščica u obliku trube.
Pre bi se reklo da smo na nekom partiju.
Tek nas melodično zvono podseti da potražimo naša sedišta.
Sedamo dok se orkestar ispod bine, uštimava.
Gasi se svetlo i u mukloj tišini počinje preludijum „Tristana i Izolde”.
Na sceni se naziru siluete u modro tamnim dugim haljinama i platforma poput velikog kreveta. Iza scene na platnu, u dva odvojena rama, dve tačke na horizontu lagano, sasvim lagano prerastaju u siluete muškarca i žene. Opet lagano, sinhronizovano, svako u svom ramu, istim pokretima skidaju deo po deo odeće, ostaju goli, ne baš toliko zgodni da bi ih čovek gledao.
Na platnu su velike zdele sa vodom na kojoj je odraz njihovih likova kao u ogledalu,, lica uranjaju u vodu ispijajući čudotvornu ljubavnu tekućinu.
Dok se na platnu smenjuju prizori vatre, varnica, morskih talasa, pene, mehurića, njihova tela u dubini vode, dočaravajući njihova osećanja, ljubavi, bola, tuge prevarenog prijateljstva i smrti, zvuci truba dolaze sa naše galerije, a odmah zatim negde na donjim galerijama zapeva hor vođen dirigentom tamo ispod bine.
A gore, sasvim pri vrhu pozornice, na uskoj traci čitam tekst preveden sa Nemačkog.
Čini se, sopran se prelama, penje visoko do neba, stapa sa muškim tenorom i celim orkestrom, ispunjava sav prostor oko nas i u tren utiša ostavljajući nam da i tišinu čujemo kao muziku.
Dve pauze. Treći čin, ostavlja nas zatečene u dugo dozivanoj smrti, Tristanovo telo se polako uzdiže iz duboke vode, sa mlazevima svetlosti na platnu iza scene i bolnim krikom u tami, nestaje čarolija muzike i života, praćena dugim aplauzom onima što su nam je stvorili.
Još u ušima bruji Izoldin bolni krik.
Da li su se nekad, sve sputavane velike ljubavi tako završavale?
Šta rade savremeni Romeo i Julija?
Čitam, on skočio pod voz a ona odustala.
Ne mogu da mislim o tome.
Gledam u prolazu, snegom zatrpana auta na parkingu.
Snežna vejavica je prestala, samo se snežne pahuljice, poput belih leptirica, igraju oko uličnih svetiljki.
Gradske ulice su zaspale malo ranije nego obično.
Ili nisu.
Možda je samo prošla ponoć.
I neko me čeka kući.
Tamo je toplo.
Miodrag Topić, Toronto
objavljeno: 26.03.2013
