Izvor: Dzungla.org, 13.Jul.2013, 13:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teškoće tokom lečenja steriliteta
PAROVI koji se leče od infertiliteta najčešće provedu godine u otkrivanju uzroka neplodnosti, prikupljanju dokumentacije i lečenju. Za to vreme prolaze kroz česte promene emotivnih stanja i brojne strahove i dileme. Tokom borbe za potomstvo, sve vreme je na ispitu i njihova psihička izdržljivost i mentalna stabilnost, od koje nekad zavisi i uspeh lečenja steriliteta. Zahvaljujući napretku medicine, sve su veće šanse da ovi parovi postanu biloški roditelji. U okviru službi >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << koje se bave lečenjem bračnog steriliteta, obavezno bi trebalo da rade multidisciplinarni timovi, a sve češće su u timu neophodni psiholozi, čija je uloga da parovima olakšaju proces lečenja u svim fazama. – Parovima danas u pokušajima da dobiju potomstv prođe od tri do 12 godina – kaže za „Novosti“ Vesna Kostić, specijalista kliničke psihologije Instituta za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije. – Za sve to vreme oni su pod ogromnim rizikom od disfunkcionalnog emocionalnog stresa, bračnog konflikta i seksualne disfunkcije. Uzroci steriliteta često nisu samo organske prirode, stručnjaci se sreću i sa psihogenim sterilitetom. „Pogrešne“ emocije koje se javljaju kod oba partnera – strah, tuga, bes, očaj, depresija i ponavljaju, mogu da budu i potencijalni uzrok neplodnosti, pojašnjava Vesna Kostić. VREME KRIZE Period između dva pokušaja vantelesne oplodnje, koji psiholozi zovu „vreme krize“, koristi se za terapeutski rad sa parom koji se bori za potomstvo. To je period kada je par najsugestibilniji i mnogo se lakše menja. – Psiholog je tu da im pomogne da savladaju emocionalnu borbu koja ih u tom slučaju tera da se suočavaju sa davno skrivenim konfliktima, da im pomogne da savladaju osećanje ljutnje, besa, negacije i da krizu prevaziđu tako što će pojačati emocionalnu kontrolu – kaže Vesna Kostić. Tokom celokupnog procesa lečenja, naročito kod vantelesne oplodnje (IVF), radi se psihološka procena ovih parova, da bi se na vreme uvidele sumnje i emotivne dileme u vezi sa procedurom koja ih očekuje. – Veoma je važno da se ispita reakcija oba partnera na uspešno kao i neuspešno okončanje vantelesne oplodnje – dodaje naša sagovornica.- Ako par nije u stanju da shvati da uspeh nije zagarantovan, njihova očekivanja su nerealna, i to se savetodavno terapijskim efektima mora otkloniti pre vantelesne oplodnje. Svi parovi u procesu vantelesne oplodnje prolaze kroz nekoliko emotivnih faza. Dr Kostić kaže da je prva faza pripreme za intervenciju najviše uznemirujuća, zbog svakodnevnog uzimanja lekova, hormonskih stimulacija, laboratorijskih i ultrazvučnih pregleda. Ovaj period prati velika zabrinutost, a muškarci se obično osećaju kao osobe niže vrednosti jer se od njih zahteva samo da produkuju semenu tečnost „na zahtev“. Ovo osećanje je izraženije ukoliko je sredina iz koje potiču rigidnija i zahtevnija u odnosu na potomstvo. Kada se radi intervencija vantelesne oplodnje, žena mora da odleži nekoliko časova, i tad je, prema rečima dr Kostić, uglavnom „obeležena“ saznanjem da njeno telo nije „savršeno“, i pratećim strahom. – Negativan test na trudnoću se doživljava kao šok – objašnjava naša sagovornica. – U ovoj fazi je karakteristično intenzivno negiranje neuspeha koji uvećava osećaj ljutnje, tuge i praznine i završava se pitanjem: „Šta dalje?“. Moje kliničko iskustvo govori da IVF program treba ponoviti jer sledeći put su psihološke promene para znatno slabije s obzirom na to da se pacijenti susreću sa već poznatom procedurom. OpširnijeVečernje Novosti
