Izvor: juGmedia, 21.Jul.2017, 14:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Parovi koji ostanu sa jednim detetom su – egoisti
Mogu da razumem samo ako bračni par ima reproduktivne probleme, pa ostane sa jednim detetom, ali ne i one roditelje koji su zdravi i imaju sve uslove, a odluče se samo za jedno ili eventualno dvoje dece. Mislim da se tu radi o egoizmu, ocenjuje majka četvore dece Dragana Nikolić.
Šestočlana porodica Nikolić živi u prostranom sopstvenom stanu, sa svedenim nameštajem u naselju Slvaka Zlatanovića Leskovac, u domu u kome sestre Milena (14) i Katarina (12) i braća Dimitrije(15) >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << i Veljko (10), imaju svoje sobe. Roditelji su sami pravili ormane, stolove police…
DOM PUN LJUBAVI
Dragana i Boban Nikolić su zaposleni, ali njihova primanja kreću se negde oko 80.000 dinara. Uprkos tome, deci ništa ne nedostaje, a njihov dom ispunjen je razumevanjem, ljubavi i demokratijom.
“U našoj kući nema nervoze, nema svađe, nema ljubomore. Svako zna svoje obaveze. Decu smo podigli potpuno sami iako u prizemlju kuće žive moji roditelji, jer smo tako odlučili. Druga kuća bio nam je vrtić, pa smo divnim vaspitačicama neizmerno zahvalni. Ni supruga ni ja nemamo ni jedan dan bolovanja. Decu smo, na primer, očuvali bez termometra, što ne znači da ponekada nisi imala temperature, ali smo ih merili opipivajući im čela i obraze”, objašnjava Boban.
Rcept za podizanje više dece bez nervoze i stresova, a sa skromnim novčanim sredstvima, je u potpunoj posvećnosti deci i kući, u planiranju, štednji, neprestanim razgovorima i u zajedničkom ručku.
“Taj zajednički ručak je sveti za našu porodicu. Tu supruga i ja kao u ogledalu vidimo našu decu. Po izrazima lica primetimo kakav im je dan bio. Problem se iznese i rešava”, priča glava porodice Boban Nikolić.
Dragana, koja je u Leskovac došla iz Varvarina zbog Bobana, se u svemu slaže sa suprugom, osim što dodaje da bez njegove pomoći ne bi mogla da funkcioniše.
“U odgajanju dece moraju da učestvuju oba partnera. Ja bez Bobana ne mogu da funkcionišem ni jednog trenutka. Dok smo podizali decu ja sam radila u Varvarinu i dva puta nedeljno dolazila uveče da prespavam, poljubim decu i ujutru rano bi odlazila na posao”, objašnjava majka dve devojčice i dva dečaka.
Prvo i drugo dete su normalno očekivana, kada sam ostala trudna sa trećim, svi su se čudili i pitali šta će mi to, za četvrto dete niko nije smeo da pita, a sada me ponekad pitaju kada će peto
Dragana je diplomirani ekonomista, pa je bilo logično da se finansije i planiranja prepuste njoj. Iako sa fakultetskom diplomom, ova skromna žena se ne odvaja od kuhinje, jer njena deca vole kuvana jela i đakonije od testenine.
BOGATSTVO
Ništa nije teško, priča, ako se žena dobro organizuje. Moju decu uvek čeka svež doručak. Kiflice, na primer umesim i ispečem dok se pripremam za posao. Naša deca ne idu na sve ekskurzije već samo one koje možemo finansijski da izdržimo. Haljine ne kupujemo, već ih ja šijem svojim devojčicama, a svu decu očuvali smo bez pampersa, u pamučnim pelenama, i bez puzilice. Ne stidimo se da uzmemo neko parče garderobe kada nam prijatelji ponude, ali zato i mi nudimo drugima, pravi se krug. Ponosni smo što smo šest godina zaredom decu vodili na more. Ove godine ćemo pauzirati jer imamo dva srednjoškolca, ulazimo u nepoznato, pa postoji izvesna bojazan da ne budemo kratki sa novcem”, objašnjava.
Zato je, veli, nervira kada čuje kuknjavu roditelja sa po jednim detetom, a sa daleko većim primanjima.
“To ne razumem. Ja svaki dinar rasporedim, nikada ne ulećemo u kredite, sve račune plaćamo na vreme. Bukvalno iz straha nesmemo da preskočimo jedan mesec”
ČEGA SU SE ODREKLI?
Možda, veli bračni par, društvenog života, onog dela druženja sa prijateljima, dugačkih sedeljki, šala, ogovranja, tračarenja…
“Naše društvo su naša deca. Od njih saznajemo mnogo novih stvari, sa njima se igramo i ponovo učimo. Pa, malo li je?”, pita se ponosna majka.
DECA
Najstariji Dimitrije je učenik 2. razreda Tehničke škole “Rade Metalac”, na multimedijalnom smeru. Vrlo dobar je đak i veliki zaljubljenik u kompjutere. Njegovo troje braće i sestara u knjižicama imaju sve petice.
Milena, najstidljiviji član porodice, će na jesen krenuti u prvi razred Medicinske škole, a kao učenica niže Muzičke škole dobijala je nagrade na takmičenjima za gitaru.
Katarina će u sedmi razred. Podjednako voli sve predmete i još razmišlja koju će školu da upiše.
Najmlađi Veljko je posvećen školi, ali i fudbalu, pa je njegov deo ormana prepun patika.
Nikolići nikada nisu ni jednom detetu platili ni jedan dodatni čas. Tako se, na primer, Milena sama spremala za prijemni ispit, a tamo gde je trebalo pomagao bi stariji brat Dimitrije.
“I tako, kad dođe veče mi smo preumorni, ali sve nestane kada nas pred spavanje zagrle i poljube deca, ili kada se najmlađi Velja uspava na moje rame”, završva priču o svojoj porodici Boban Nikolić, zapravo samo delić priče koja se odvija u skromnoj, ali decom bogatoj kući u neasfaltiranom sokačetu u naselju Slavka Zlatanovića u Leskovcu.
Milica Ivanović
