Izvor: Politika, 11.Nov.2012, 16:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razjedinjene Američke Države
Sjedinjene Američke Države pretvaraju se na naše oči u Razjedinjene Američke Države. Nastaju dva neprijateljska tabora gotovo podjednake veličine. Jaz je sve dublji, a podele vraćaju u vremena rata Severa i Juga.
Politički sistem pritisnut je apsurdnom količinom mržnje, ekonomija je u stagnaciji, infrastrukturu suviše lako ruši uragan „Sendi”.
Jedna Amerika, koju predstavljaju socijalni liberali, urbana mladež, sve više žena, Afroamerikanci i Hispanosi, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gej populacija i branitelji prava na abortus, naspram druge Amerike konzervativnih belih individualaca, bogatih, jevanđeoskih hrišćana, tvrdog Juga, militantnih čuvara moralnosti i nesputane američke moći.
Prošla su vremena kada je Franklin D. Ruzvelt, predstavljajući „Nju dil” kao način izlaska iz Velike depresije 1930-ih, hrabro uveravao sunarodnike da kolektivna podrška socijalnom sistemu ne znači socijalizam već slobodu koja će na dugi rok ojačati Ameriku.
Dve ključne teme kampanje Baraka Obame i Mita Romnija to su jasno razotkrile: da li Americi treba više ili manje upliva vlade, i da li su viši porezi bogatima pravi pristup pravednijoj raspodeli ili su definitivno suprotni američkom sistemu?
Silina starih rasprava govori mnogo o opadajućoj koheziji nacije.
Obama u prvom mandatu nije uspeo da politički objedini zemlju. Što je više pokušavao da se približi republikancima, njihove pozicije su postajale sve ekstremnije, eleminišući perspektive kompromisa.
U poslednje četiri godina republikanska polovina činila je sve da pokvari ono što je pokušavala demokratska polovina, bez obzira na to o čemu se radilo. Mnogi zakoni torpedovani su i pre nego što bi stigli na glasanje u Kongres. Sve to nagoveštava mnogo više od klasične uloge opozicije.
Amerika zapada u sistemsku političku krizu u koju je guraju sve jači „američki talibani”, ultrakonzervativci kojima je Obama oduvek bio „socijalista” i „slabić” koji je zaboravio na svetu dužnost Amerike da interveniše po svetu. Oni kojima je Darvinova teorija evolucije đavolje delo, homoseksualnost bolest, dok propovedaju da je žena dužna da se potčinjava muškarcu.
Nedostatkom istrajnosti i olakim povlačanjem, predsednik im je u prvom mandatu povlađivao. Pokazalo se da minsko polje oko Bele kuće, dole prema Kapitolu, lako obeshrabruje i najkuražnije stanare na adresi Avenija Pensilvanija 1600.
Obama je, poput prethodnika, shvatio da je predsednikovanje neobična institucija, manje moćna nego što pokazuje folklor koji je okružuje. On nema glas u zakonodavnom procesu, sem veta – koji super većina Kongresa može da poništi.
On je vrhovni komandant, ali samo Kongres ima pravo da proglasi rat. Svoju izvršnu vlast deli sa 50 guvernera i raznim federalnim entitetima.
Dok je Obama ove lekcije savladavao, u međuvremenu je napukla romantična veza koju je s većinom Amerikanaca uspostavio 2008. kada je, lansiran na krilima orla, predsedničke izbore dobio s marginom od gotovo 10 miliona glasova.
Tada je razbudio nade i nudio velika obećanja. Seizmička finansijska kriza 2009, koju je direktno nasledio od Džordža V. Buša, otvarala mu je priliku da Ameriku promeni nabolje.
Ko bi pomislio da će tokom naredne četiri godine u toj meri potrošiti kredit koji mu je bio blanko ispisan? Bez obzira na to što je u ponečem uspeo, recimo reforma zdravstva i spasavanje auto-industrije, mnoga obećanja ostala su neostvarena.
Istopili su se vizionarski slogani „nade”. Njegovi protivnici su se umnožili.
Zato je, posle apsurdne količine novca i vremena koje je Amerika potrošila da bi izabrala svog lidera, morao da prođe kroz neizvesnu kampanju koju su više karakterisali njegovi napadi na republikanskog rivala Mita Romnija nego ponosno nabrajanje sopstvenih dostignuća.
Obama je obezbedio drugi mandat, ali je pobedio bez trijumfa.
Da je Romni ostao dosledan, da pred kraj kampanje nije pokušao da se predstavi u soft varijanti, da je shvatio da bela Amerika postaje manjina i da je pokušao da pridobije Hispanose nezadovoljne krizom, Romni bi možda i pobedio. Što je zaključak koji plaši.
Amerika je na silaznoj liniji. Od vremena finansijske implozije 2008, koja je milionima Amerikanaca oduzela kuće i radna mesta, pretvara se u zemlju ograničenih mogućnosti. Bledi njena atraktivnost.
Čitam, samo jedan primer, da je pre dve decenije Amerika proizvodila 40 odsto solarne tehnologije koja se prodavala po svetu. Danas prodaje tek pet odsto. Glavni takmac, Kina, za samo nekoliko godina svoj udeo sa šest podigla je na impresivna 54 procenta.
Mnogi Amerikanci gube veru u budućnost, dok Amerika prestaje da bude uzor kao lider slobodnog sveta. Kako kaže slavni američki scenarista Aaron Sorkin, Amerika danas taj svet predvodi u samo tri kategorije: po broju zatvorenika po stanovniku, po broju odraslih koji veruju da anđeli zaista postoje i po troškovima za odbranu koji iznose koliko i narednih 26 država zajedno.
Pokazuje se da zemlja koja sebe opisuje kao najveću silu sveta nije u stanju da efikasno reši svoje probleme. Kalifornija zaista troši više novca na zatvore nego na univerzitete.
Istovremeno, dok kriza udara na socijalne, političke i duhovne temelje, uništavajući osećaj zajedništva stvaran u pionirskim vremenima osvajanja Zapada, znatan broj Amerikanaca nije spreman na ozbiljnu debatu.
Ispada da je kritika izdaja američke veličine. U Ameriku su se uselile ozbiljne podele koje obeležavaju novi start starog predsednika.
No, ako je raspolućena Amerika novost, ništa se nije promenilo, i neće se promeniti barem naredne dve godine, na relaciji predsednik–Kongres. Obama i dalje nema simultanu kontrolu, pa će republikanci u Predstavničkom domu nastaviti da po svaku cenu blokiraju predsednikove ambicije da ostvari ono što nije uspeo u prvom mandatu.
Izbori su odredili pobednika, ali teško da će se preseći čvor u koji su dve stranke uplele Kongres. Šta onda naredne četiri godine mogu da donesu takvoj Americi?
Obama nije dobio tako ubedljivo da bi imao mandat za ozbiljnom „promenom” što u okvirima američkog antikvitetnog sistema ukazuje da ni od njegovog drugog mandata ne treba očekivati previše. Samo niz malih koraka.
Da bi povratili deo zagubljene kohezije nacije, demokrate i republikanci bi morali da pokažu spremnost na „veliko cenkanje” i obostrane ustupke, ali toga za dogledno vreme neće biti.
Zaboravimo novembar 2012. jer je trka za Belu kuću 2016. već počela. Beskrajni američki izborni proces kao da nikada ne prestaje. Američka verzija britanskog „Kralj je mrtav. Živeo kralj”.
Mnogi, poput Hilari Klinton, mogu da pomisle da se njihov trenutak približava. Sem Romniju. Amerikanci ne vole gubitnike. Političko bojište prekriveno je telima neuspešnih predsedničkih kandidata koji su preko noći odlazili u zaborav.
U američkim životima nema drugog čina, govorio je pisac Skot Ficdžerald. Zbogom, Mit.
No, ako verovatno nećemo više gledati ulickano-opuštenog milionera, ne znači da je njegov poraz kraj konzervativizma koji je zastupao. Nasuprot.
Obama jeste dobio novu priliku da prepozna znakove vremena, ali ne zavisi samo od njega da li će na spomeniku koji će jednog dana dobiti pisati nešto više od toga da je Barak Husein Obama bio prvi crni predsednik Amerike.
Boško Jakšić
objavljeno: 11/11/2012
