Izvor: Kurir, 05.Feb.2011, 09:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
REVOLUCIJA KOJA TEČE
Napaljeni kontramitingaškim slikama iz Kaira, mnogi građani Srbije zatekli su sebe kako škrguću zubima i stiskaju pesnice pred današnji „narodnjački“ protest protiv aktuelne vlasti. Iako je miting zamišljen pre svega kao „Aj da vidimo koliko nas ima“ hepening, bez šetnje, prethodno je popijena kafica kod direktora policije kako nam se opet ne bi dogodio nesrećni slučaj poput onog u zapaljenoj američkoj ambasadi, dok je direktor policije još bio neiskusan i nov u službi.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << />Jedna i po gej parada kasnije, i policija je konačno ponovo počela da stiče davno izgubljeni ugled u narodu. Narodu, koji škrguće zubima, a još malo pa će i vilama i motikama. No, na koga bi razljućeni narod tim vilama i motikama da krene i koga bi tim vilama i motikama na vlast da dovede.
Poučeni iskustvom koje trenutno gledamo na televiziji iz arapskih zemalja, a i svojim, znamo da vlast i nije toliko teško smeniti na ulici. Ali je jako teško smeniti vlast koja dođe posle nje. Zamislite, polome danas naprednjaci Beograd, zapale Skupštinu i Dom pionira, zabodu glogov kolac Titu u srce i Tadić, je l’, pod tako neizdrživim pritiskom raspisuje vanredne parlamentarne izbore.
Šta na tim izborima može da se desi? Nažalost, ništa vredno lomljenja i paljenja. Kakva god kombinacija da mi padne na pamet (DS-SNS, SNS-SPS, LDP-NS-JS), emotivna reakcija je kratkotrajna i uglavnom me podseća na već hiljadu puta odgledan besplatni pornić na internetu.
U romantično vreme devedesetih moglo se očekivati da komšija ubije komšiju motikom jer je jedan za Vuka, a drugi za Slobu. Da li je moguće da ovde još ima ikoga ko bi nekog drugog udario, pa makar i cvetom, kako bi ustao u zaštitu svog omiljenog političkog vođe. Nema. Valjda.
Ono što je devedesetih bila slatka tajna (oni se svađaju samo za televiziju, a kad se ugase kamere, idu na kurve i pečenje), sad nam kopa oči. Kurve i pečenje su u prvom planu, a političarske zalizane i podgojene glavice svuda oko njih.
Šta je, dakle, još u ponudi? Joška Broz? Da je malo mlađi i da je svoj deda, pa ajde i nekako, ali upravo je registrovanje Komunističke partije Srbije (ili kako god da se zove) dovelo do krajnjeg besmisla u našoj političkoj sredini. Otkad se to tajni revolucionarni pokreti uredno registruju kod tetke za šalterom, simbola mutantske javne potrošnje ove zemlje? Čemu forma? Čemu nevladine organizacije? Pa, pre svega da bi svaki, pa i najmanji kurton u ovoj zemlji imao fotelju u koju će da sedne, kad već nije mogao u poslaničku ili fotelju upravnog odbora fudbalskog kluba.
Odškrinimo prozor u svet i razočarano priznajmo sebi da kontramiting u Egiptu i Otporove pesnice na egipatskim zastavama deluju zaista otrežnjavajuće. Kao i svaka druga prava revolucija, i ova koja nas čeka mora početi sa dna, sama od sebe i bez prikupljenih pečata i potpisa i sedam članova upravnog odbora.
Mada, kad pogledam oko sebe, jasno je da ni do kakve posebne revolucije u skorije vreme ne može doći, ni ovde, ni drugde, što će reći, zaboravite da sam išta od svega ovoga napisao i pređite na stranice sa crnom hronikom.
