Izvor: Politika, 01.Nov.2010, 23:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Parada ponosa”, licemerje i nepravda
Za većinu učesnika divljanja na ulicama krajnji nacionalizam je jedino utočište pred marginalizacijom i besperspektivnošću u društvu čija je struktura među najzatvorenijima u Evropi
Mučno je bilo 10. oktobra. Dok su jedni veselo uzvikivali da je ljubav ljudsko pravo, drugi su tek nekoliko stotina metara udaljeni vodili krvavu uličnu bitku. Policajci su se, štiteći „paradu ponosa”, sukobljavali sa srednjoškolcima predvođenim krajnjim desničarima i bogatim kriminalcima. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ovi potonji, neretko i sami povezani sa krajnje desnim organizacijama, nalaze se u odličnim odnosima sa najvećim fudbalskim klubovima u Srbiji. Istovremeno, neki uticajni konzervativci su pokazali da im je homofobija jača od načelne osude nasilja prema onima koji različito misle. Kako sve ovo razumeti?
Dobro je početi od onoga što ne bi trebalo da bude sporno: svaki čovek ima pravo da se udružuje sa sebi sličnima i javno iskazuje svoja uverenja i stavove bez obzira kakvi su, sve dok se ne zalaže za mržnju i nasilje prema drugačijima. Sledstveno, ljubitelji istopolne ljubavi mogu protestovati protiv homofobije i nazvati njihovu paradu kako god hoće, pa i paradom ponosa, uprkos činjenici da ih većina ljubitelja dvopolne ljubavi u Srbiji ne shvata. Iako je ovaj naziv proizvod prkošenja onima koji ih preziru, te kao takav razumljiv, verovatno bi neki drugi, primerice parada trpeljivosti, bio usklađeniji sa bezbolnijim ostvarivanjem njihovih ciljeva.
Što se, pak, mladih i gnevnih tiče, trebalo bi reći da srednjoškolci koji prolaze kroz period svakovrsnog, pa i seksualnog sazrevanja, mogu javno ispoljavanje različite seksualne usmerenosti prepoznati kao ugrožavanje njihovog tek stečenog seksualnog identiteta. Zato mogu postati plen konzervativaca i krajnjih desničara koji u homoseksualnosti vide ugrožavanje porodice i nacije. Iako se stavi na stranu činjenica da po istoj logici naciju i porodicu može ugroziti i institucija monaštva, jasno je da se u patrijarhalnom, homofobičnom, nacionalno frustriranom i nepravednom društvu Srbije ova tema koristi zarad osvajanja ideološke hegemonije i vlasti. Da se radi upravo o ideološko-političkoj borbi govori licemerje koje su mnogi konzervativni intelektualci i političari pokazali. Doista, oni konzervativci koji strastveno osuđuju „paradu ponosa” nisu ni reč prozborili svojevremeno kada je jedan vladika bio osnovano osumnjičen za homoseksualno zlostavljanje maloletnika? Znači li to da im homoseksualnost u stvari ne smeta pod uslovom da je tajna? Još gore, znači li to da oni nemaju ništa protiv homoseksualnog nasilja, jer dotični vladika nije imao pristanak dečaka, samo ako se ono odvija daleko od očiju javnosti? Zašto se niko od njih nije javno protivio činjenici da je slučaj vladike skinut s dnevnog reda suda samo zbog zastarelosti? Zar crkveni oci zaista ne vide „deblo u oku svom”?
Kako, međutim, postupati prema delu omladine koja pokazuje veliku meru ksenofobne (valja se setiti Brisa Tatona) i homofobne agresivnosti? Većina učesnika divljanja na ulicama najverovatnije pripada širim društvenim slojevima kojima je krajnji nacionalizam jedino utočište pred marginalizacijom i besperspektivnošću u društvu čija je struktura među najzatvorenijima u Evropi, tj. u kojem je mogućnost društvenog napredovanja sirotinje izuzetno sužena. Otuda je neophodno ne samo vaspitno-obrazovno delanje usmereno na razumevanje i trpljenje različitosti, već su i političari, naročito oni koji se iskazuju levičarima i levim liberalima, dužni da učine sve kako bi društvo pružalo jednake prilike svim svojim pripadnicima, a uspeh ličnosti zavisio što više od njene darovitosti, a što manje od porodične, klasne ili etničke pripadnosti. Utoliko, ne smeju se trpeti oni ministri koji javno govore i rade u ime najbogatijih a na uštrb sirotinje i srednjih slojeva, dok se zakoni poput onih kojima se uvodi progresivno oporezivanje moraju što pre doneti.
Što se, pak, kriminalaca u fudbalu tiče, njih će biti sve dok država ne pokaže da joj je sport važniji od bilo koje ličnosti i bilo koje klike, bez obzira na to da li se radi o crveno-beloj, crno-beloj ili nekoj drugoj. Ako uprave fudbalskih klubova, bilo iz straha, bilo namerno, nisu u stanju da sarađuju sa policijom u borbi protiv krijumčara droge koji su donedavno sedeli unutar njih, kao i protiv neonacista i huligana, onda treba ili rasturiti takve uprave i popuniti ih hrabrijim članovima ili razgraditi klubove i podići nove na čvršćim temeljima. Krajnje desničare koji primenjuju ili propagiraju nasilje i mržnju prema drugačijima treba goniti kao pojedince, a njihove organizacije ne treba zabranjivati zato što bi članovi zabranjene grupe osnovali novu pod drugim imenom. Naposletku, bez kvalitetnog i efikasnog pravosuđa malo šta od pomenutog može dati ploda.
docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Jovo Bakić
objavljeno: 02.11.2010.
Pogledaj vesti o: Parada ponosa
