Izvor: Politika, 11.Okt.2010, 23:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od parade do poraza
I dogodilo se što se dogodilo – i što su apsolutno svi znali da će se dogoditi
„Beograd je izgubio nevinost!” Ovaj brutalni komentar jednog od doajena srpskog gej pokreta nema mnogo veze sa stvarnošću, ali dobro ilustruje trijumfalizam i raspoloženje koje je povodom održavanja „Parade ponosa” zahvatilo deo organizatora i učesnika.
U sličnom trijumfalističkom duhu i ministar Čiplić >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je izjavio kako održavanje parade predstavlja „pobedu nad huliganima”. No, kako su tokom dana razmere i cena te „pobede” na ulicama Beograda postajale sve očiglednije državni sekretar u ministarstvu pravde Slobodan Homen je u drugom dnevniku RTS-a preteći zagrmeo kako će odgovor države zbog nereda u Beogradu „biti jeziv”!?
Uopšte, bilo je dirljivo gledati kako se ovih dana na „državu od koje niko ne sme biti jači” i policiju („koju ne sme niko da napada”) pozivaju oni koji za policiju i državu (naročito srpsku) godinama nisu imali ništa pozitivno da kažu. A naročito ne za stidljive i povremene pokušaje da ovo zaista bude država u pravom smislu reči.
„Ljubav je ljudsko pravo”, reče jedna od egzaltiranih učesnica parade. Jeste. Ali ljudsko pravo je i pravo na rad i dostojan život. Samo, nekako ne verujem da bi se na protestu obespravljenih i otpuštenih srpskih radnika pojavili šef delegacije EU i ambasador(ka) SAD. Niti bi zarad slamanja eventualnog otpora tim protestima bili angažovani policija, žandarmerija, protivterorističke jedinice, helikopteri i borna kola. Jednostavno reklo bi se da postoji bezbednosni rizik i da se skup ili odlaže ili prebacuje na bezbedniju lokaciju.
E, ali ovde to nije moglo. Kao da je nekome – a ne bih rekao da je taj „neko” baš preterano zainteresovan za položaj i prava srpske gej populacije – bilo po svaku cenu stalo da se parada održi. I da je ovde „pritisnuo” koga treba i izvršio pritisak na ovu sve slabiju i sve dezorijentisaniju vlast koja više ne može, a izgleda i da sve manje pokušava da odbije bilo koji zahtev sa te strane, uključujući i one koji im direktno škode, ruše rejting i legitimitet. I dogodilo se što se dogodilo – i što su apsolutno svi znali da će se dogoditi. A što jedni nisu mogli, a drugi nisu želeli da spreče.
Još se ni suzavac sa beogradskih ulica nije razišao, a neizbežni Jelko Kacin je, razume se, jedva dočekao da izjavi kako je sve ovo što se povodom gej parade zbivalo u Beogradu „loša poruka koja može negativno da utiče na proces napretka Srbije ka EU”. I naravno da će uticati. Dakle, prvo vas nateramo da mimo istorijske i političke logike, a u ime evroperspektive, organizujete nešto što ne želite i što u ovom trenutku naprosto ne može proći bez gužve, a onda vas kritikujemo i sa žaljenjem konstatujemo kako ste, avaj, „pali na ispitu”. (Uzgred rečeno, s obzirom na to da je Crna Gora, zvanično, znatno ispred Srbije kada je o evrointegracijama reč, zašto onda sličan pritisak za održavanje gej parade nije izvršen na Podgoricu i zbog čega tamošnji ambasadori EU i Vašingtona nisu aktivno podržali slično okupljanje?)
Da ne bude nesporazuma i dileme. Treba reći i da je među ovih 5.000 i 6.000 mladih ljudi bilo najmanje nekoliko stotina kojih ne zanima ni parada ni patriotizam, i kojima je svaka situacija dobra kao povod za obračun sa policijom ili bilo kim drugim. Isto tako, naravno da je i u onoj, načelno, miroljubivoj subotnjoj „porodičnoj šetnji” bilo i nimalo tolerantnog, porodičnog i bogoljubivog skandiranja (,,Ubij, zakolji, da peder ne postoji”, ,,Spasi Srbiju i ubij se, Boriseee”). Strašno?! Verovatno. Ali ne zaboravimo da su se slični ili identični slogani čuli mnogo puta tokom devedesetih godina, pa i kasnije, kada je naša evroljubiva mladež protestovala protiv Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice.
I ne zaboravimo da kada su svojevremeno ti isti, ili njima slični „huligani” (sa navodnicima i bez navodnika) kevtali na policiju, bacali kamenice, lupali izloge i jurišali na saveznu skupštinu to bilo tretirano kao izraz njihove visoke „demokratske svesti”. Tada su to bila „naša deca”, „heroji 5. oktobra” i demokratskih protesta. Svojim sam očima više puta, tokom devedesetih, gledao i slušao opozicione prvake i beogradske dame i gospodu kako s nestrpljenjem iščekuju kraj neke fudbalske utakmice i s nadom gledaju put Autokomande, neće li se uskoro pojaviti „delije” i uliti malo adrenalina u neki smalaksali opozicioni protest povodom „okupacije” Studija B, ili nečeg sličnog. Naravno da su povodi bili različiti, ali su manifestacije i akteri bili uglavnom isti. S tim da ni tada ni sada većina (naglašavam ovo – većina) demonstranata ipak nisu kriminalci i „obični” huligani.
Najzad, treba reći i ovo. Ima nečeg zastrašujućeg u gotovo talibanskom fanatizmu i rešenosti sa kojom su ti mladići u nedelju jurišali na policijske palice i kordone. Ne, nije to još duh „pojasa Gaze” iz kojeg se regrutuju oni mladi bombaši samoubice, ali pomalo na to podseća. U svakom slučaju, atmosfera u Beogradu 10. oktobra 2010. daleko više je ličila na Gazu nego na karneval razuzdane čulnosti i razgoropađenog erosa u jednom Amsterdamu ili Riju. Ko to ne vidi, taj ne vidi ništa. Ili vidi, ali ga naprosto nije briga, nije odavde, ili ne namerava da se ovde još mnogo zadržava. Ali zato bi nas ostale trebalo da bude briga.
Ne zaboravimo da je i Bejrut, odnosno Liban, pre nego što je postao ono što je postao, decenijama slovio za „Švajcarsku na Bliskom istoku”.
glavni urednik ,,Nove srpske političke misli”
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 12.10.2010.
