Izvor: Politika, 25.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mrzimo kada govorimo
Iza člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima ne mogu se zaklanjati oni koji govore govorom mržnje. Naši poslanici rade nešto što nije dopušteno
U Pančevu su se nedavno pojavili posteri s pornografskim fotografijama i natpisom „Da li je ovo zemlja za njih?”. Na posteru je i fotografija Marka Karadžića, državnog sekretara Ministarstva za ljudska i manjinska prava, i njegova izjava u prilog održavanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gej parade u Beogradu. Uz potpis u dnu postera organizacija „Crna ruka” postavlja pitanje „Da li će svi koji su podržali zakon o pederima prisustvovati ozakonjenim orgijama po gradovima i ulicama Srbije?”.
Na ovo je odreagovala Koalicija protiv diskriminacije podsećajući da je nekoliko nedelja pre toga i organizacija „Nacionalni stroj” u Novom Sadu lepila nalepnice „Stop homoseksualizmu” s pitanjem „Želite li da ovo bude vaše dete? Razmislite o tome. Šta podržavate?”. U Koaliciji kažu da ni u ovom slučaju počinioci nisu privedeni, a da se slične pretnje manjinskim grupama i predstavnicima vlasti koji govore u prilog poštovanju ljudskih prava pojavljuju na sajtovima organizacija „Obraz”, „Stormfront”, „Naši” i „Srpski nacionalisti”, ali bez ikakve reakcije policije. Grafiti „Smrt pederima” se nalaze na stotinama prometnih mesta u Beogradu i zbog njih niko nije priveden, zaključuju u Koaliciji i podsećaju da je udruživanje radi vršenja diskriminacije zabranjeno članom 10 Zakona protiv diskriminacije, dok je govor mržnje kažnjiv po članu 11. Tekstovi medija koji sadrže govor mržnje kažnjivi su po članu 38 Zakona o javnom informisanju.
Govor mržnje smo u poslednje vreme često čuli u Narodnoj skupštini. Omalovažavanje, vređanje i pozivanja na linč političkih neistomišljenika nije retka pojava u parlamentu. Nažalost, gledaoci televizijskog prenosa sednice slušaju i gledaju poslanike koji zbog takvog ponašanja uglavnom ne snose nikakve posledice. Zbog imuniteta od krivičnog gonjenja teško je pokrenuti krivični postupak iako za to postoji zakonski osnov. I sloboda izražavanja ima svoje granice pa bi i izjave političara trebalo da budu sankcionisane. Govora mržnje ima i u medijima i istupima građana na pojedinim skupovima, a najčešće pisanjem grafita.
Saša Gajin, istraživač u Institutu za uporedno pravo i koordinator Koalicije protiv diskriminacije, kaže da u okruženju nije tako i da se oni čude onome što vide kod nas. „U Skupštini govor mržnje dolazi iz usta predstavnika vlasti. A Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je u više navrata ponovio da govor mržnje nije pravno dozvoljena manifestacija slobode izražavanja, odnosno da se iza člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima ne mogu zaklanjati oni koji govore govorom mržnje. Naši poslanici rade nešto što nije dopušteno. Međutim govor mržnje prisutan je u svim segmentima društva. Čini se da se izgubio nivo poštovanja i da više ne važi krilatica da je lepo vaspitanje minimum morala.”
Zakon o zabrani diskriminacije prvi put eksplicitno govor mržnje tretira kao jedan oblik diskriminacije. Ako jedno lice ili grupa nekoga tretira kao niže biće ili ako navodi na nasilje samo zbog toga što pojedinac ili grupa imaju drugačija lična svojstva (Rom, homoseksualac) može biti sankcionisan. Gajin kaže da je značaj ovog zakona to što se prvi put zabrana govora mržnje široko formuliše i obuhvata sve sfere društva, a nije ograničena samo na medije kao do sada. Dodatni napredak biće uvođenje poverenika za zaštitu ravnopravnosti u Srbiji.
Gajin kaže da smo kao društvo odustali od standarda lepog ponašanja i pristojnosti. „Ljudi se danas sukobljavaju oko banalnih stvari, na primer oko parking mesta. Šta onda da očekujemo ako se radi o daleko važnijem interesu. Nivo elementarnog uvažavanja ne postoji. Napušteni su moralni standardi i gubi se obzir prema drugima. Ranije ljudi nisu bili spremni da naude drugima kao danas. Ratovi, sankcije i korupcija su učinili svoje, a mnogi na nezakonit način ostvaruju svoje interese. S druge strane, za nekoga ko ima manire kaže se da je nadobudan i to nekima smeta. To je zato što nemamo dovoljno svesti koliko je važno biti fini. Druge etiketiramo zato što pripadaju manjini, a svi smo neka manjina u društvu. Nema pojedinca koji zbog toga nije doživeo maltretiranje (ćelavi, deca razvedenih roditelja, raspuštenice").”
Gajin kaže da postoje jasni uzroci za naše ponašanje. „U individualističkim društvima kao što su anglosaksonska postoji latentan sukob, ali je važno poštovanje elementarnih normi. U društvima solidarnosti jedni drugima su braća i treba da se pomažu. Tu smo bili i mi ali smo se sada primakli suprotnom krilu, odnosno anglosaksonskom modelu i nismo sačuvali obzire koje smo imali. To dovodi do masovnog kršenja prava pa i fizičkih sukoba a pravo ne zna da izađe na kraj s tim. Oni koji bi trebalo da prednjače u ukazivanju na pravilno ponašanje su najveći nevaljalci u društvu, pa čoveku ostaje da se osloni na svoje lično osećanje da bi negovao vrlinu.”
Ivana Anojčić
[objavljeno: 26/04/2009]
