Izvor: NoviMagazin.rs, 29.Avg.2016, 17:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju: Pet minuta sa Bobanom Stojanovićem
Gej-aktivista Boban Stojanović nije prvi put napadnut. Fizički, verbalne udarce odavno ne broji. Ali, jeste prvi put fizički napadnut u strogom centru Beograda, naočigled mnogih ljudi. U radno vreme, ne u sitne sate koje huligani i pijanci biraju da se obračunaju sa drugima, posebno sa onima koji im se učine drugačijima.
Stojanović kaže da se napad u ponedeljak 22. avgusta od ostalih razlikuje upravo po >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << tome što se neko drznuo ga da napadne usred Beograda i usred radnog vremena: “Više od samog fizičkog bola boli saznanje da ne postoji granica. Može se isto to desiti bilo kad, bilo gde i bilo kome. Šokantno mi je bilo i vidno osećanje tog mladića da je grad njegov i da to može nekažnjeno da radi”, kaže Stojanović za Novi magazin.
*Može ili može i treba?
I treba i može. Posle udarca, kad sam se odmakao, on je pokazivao ljudima na mene. “Evo ga peder, tucite ga”, bila je jasna poruka. To me je zaista zabrinulo. Ne zbog toga što se manje ili više bojim za sebe nego što je to očito manir – udri.
*Dobro je da se ljudi nisu odazvali, ali loše je što nisu reagovali.
Ljudi su bili u šoku, ali meni je kao najvažniji utisak ostalo pitanje kako smo nakon svih ovih godina došli do toga da se on oseća tako komotno?
*Verovatno imate i odgovor na to ključno pitanje?
Imam, mada mi je teško da bilo šta tvrdim i da nađem, tako da kažem, legitimaciju svog mišljenja. Ali, ako krenemo s vrha, jasno je da je reč o nedostatku državnog pristupa sprečavanju nasilja. Nema permanentne kampanje koja bi govorila da nešto ne može...
*Govorite o nasilju uopšte, ne samo prema LGBT-osobama?
Da, o nasilju kao fenomenu. Meni se činilo da sam ja bio samo neko ko je napadaču naleteo, da nisam ja bio našao bi on nekog drugog. A kada se stvori taj utisak onda se kao odgovor nameće samo jedno – ne postoji poruka da to tako ne može. Pri tome je ceo sistem trom; kad podnesemo prijave vaga se da li je zločin iz mržnje, sve je olakšavajuća okolnost...
*Za napadača?
Da, za napadača. Ako neko od njih na pretresu kaže da nije znao da je to pretnja, kažu “eto nije znao”, kao da je to opravdanje. Mi stalno moramo da se susrećemo s njima, što je meni izbezumljujući momenat. Kao žrtvama silovanja i nama se uvek ponavlja doživljeno nasilje. Pa onda sudija pred napadačem čita moju adresu...
Puno je tih momenata koji dodatno doprinose osećanju nesigurnosti, a uz to ide i neverovatno odsustvo empatije sistema. Kad se dodaju siromaštvo, nezaposlenost, beda, sve mini-kampanje koje se vode protiv manjinskih organizacija dobijaju poseban značaj. Recimo, ova da “ih”, nas, finansira Soros! Niko ne zna ko je taj Soros, ali znaju da finansira neprijatelje. Tako se kreira slika unutrašnjih neprijatelja koji ugrožavaju društvo. Gej-ljudi su, pri tome, prvi prihvatljivi nepodobni, postoji konsenzus da je to društveno neprihvatljivo. Ali, znate, uvek postoji naredni.
*Mislite na matricu – nisam se bunio kad su odvodili Jevreje, komuniste..., a kad su došli po mene nije više imao ko da se buni?
Upravo to. Ako imamo konsenzus da jedni nisu OK, onda će to biti i za druge, treće, a to je sve posledica nepostojanja državne kampanje u određivanju prema nasilju. Mama jedne moje drugarice je pitala “zar on nije mogao to da krije?”. Nije loše mislila, siguran sam, ali to je ta matrica srama zbog koje u Beogradu nedeljom u podne nećete videti invalidska kolica na ulici. Svi nekoga ili nešto kriju, imamo silne ljude zatvorene u četiri zida. I svi traže da drugi to isto čine, a ako se to nastavi pitam se ko će šetati ulicama? Osim toga, javni jezik postaje užasno loš, ljudi sa vrha države plasiraju taj agresivni ton koji me plaši.
*Mislite na ovo što gospodin Janković godinama upozorava – postali smo tabloidno društvo?
Da, bitka se, da upotrebim militantni izraz, ne vodi argumentima već kvalifikacijama i tonom, načinom obraćanja. Ja u privatnom životu određujem ko mi je prijatelj i drug, s kim sam na ti, ali u institucijama je takvo nedopustivo obraćanje, lišava društvo respekta. Mi nismo burazeri, rođaci, vi je vrednosna odrednica, ali sa vrlo visokih pozicija dolazi takav način obraćanja. I sada nismo u poziciji da lečimo samo društvo nego i visoke pozicije.
*Društvo pod gangrenom?
Da. Ne volim te biologizme, oni su na ivici fašizma, ali tako je. Nikada nismo bili u duhovno goroj poziciji kao društvo, neslaganje je neprijateljstvo.
*Uprkos tome, u pripremi je Prajd. Imate li utisak da Srbija uopšte zna da će biti i nedelja ponosa i šetnja? Kako idu pripreme?
Dobro teku pripreme, ove godine smo stavili fokus na šetnju koja će ići centralnim gradskim ulicama od Slavije do Trga republike. Prošle godine smo imali draft šetnje, pa smo se sada odlučili za dužu rutu, videćemo kako će proteći. Za nas kao organizatore i aktiviste važno je da država uvidi da je Prajd samo jedna forma, a sad je vreme za sadržaj, smisao i platformu. Bitno je kako će se vlast odnositi, ne deklarativno priznanje prava u stilu “vidite medveda kako pleše” već prepoznavanje ideje.
*Važna je i činjenica da je Srbija dobila deklarisanu gej-osobu za ministarku. Hoće li to nešto promeniti u odnosu države i društva prema LGBT ljudima ili će na kraju biti kriva za sve jer je – lezbijka?
Moramo ostaviti neko vreme da vidimo šta će se stvarno dešavati. Za sada mi se čini da nema ničeg suštinskog, strukturnog, da je zaista tada mandatar, sada premijer, čuvao i čuva leđa ženi iz manjinske grupe. I sama se ministarka ograđuje, ne zna kako živi LGBT populacija, nije aktivistkinja, mada pretpostavlja da ima problema. Ja se pitam čemu uopšte to autovanje njene seksualne orijentacije, da li je to bio oblak prašine da zamagli sve drugo? Očekujem da, kao svuda u svetu kad se takav proboj dogodi, ministarka iznese svoju priču; sve drugo je mimikrija, u stilu ona je lezbijka i ministarka, možemo to svi. Time se aktivizam i neispričane priče potiru. Skeptičan sam, ali voleo bih da grešim.
