Izvor: Politika, 07.Jun.2014, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sirova basna u carstvu meda
Film „Čudo” govori o ljubavi oca i ćerki, o životinjama i malim ljudima koji žive u televizoru i višejezičnosti u komunikaciji unutar porodice. To je porodica koju svi znamo ali je zaboravljamo
67. KAN
Mali, fin, energičan film „Čudo” italijanske rediteljke Alis Rorvaher (1981), s radnjom smeštenom u seoske predele Toskane, u porodici pčelara nemačkog porekla, u kojem autorka podseća na prave porodične vrednosti i međusobnu ljubav, na važnost >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tradicije, ali i na lepotu prirode, na nedavno završenom 67. Kanskom festivalu osvojio je Gran pri.
Po osvajanju nagrade koju je primila iz ruku italijanske dive Sofije Loren, Rorvaherova je izjavila da film „opisuje vrstu porodice koju svi znamo, ali ponekad na nju zaboravljamo” i da se, baš kao i u filmu, i njoj dogodilo čudo posle „toliko napornog rada koji nas je gurnuo i van granica moći”.
Iz filma „Čudo” Alis Rorvaher
U intervjuu za „Politiku” Rorvaherova govori o nagrađenom „Čudu” (ovo je njen tek drugi dugometražni igrani film) kao o filmu „o ljubavi oca i ćerki, o životinjama i malim ljudima koji žive u televizoru i višejezičnosti u komunikaciji unutar porodice”.
Za ulogu starlete, popularne voditeljke TV šoua, izabrali ste Moniku Beluči koja svoju ulogu, kako je izjavila, smatra „velikom lepom trešnjom na ogromnoj torti”?
Baš to je rekla, u smislu da smo svi mi zajedno tražili da u filmu podsetimo na sve ono divno u životu. Monika je žena s fantastičnim osećajem za samoironiju i izvanrednim smislom za humor. Njeno prisustvo bilo je važno za svakog člana filmske ekipe. Teško mi je da bilo koga drugog zamislim u toj ulozi. Ona je filmska ikona, a nama je bio potreban neko ko će poput dobre vile sleteti među veliki broj neprofesionalnih glumaca s kojima smo radili.
U filmu je i vaša starija sestra Alba?
To je bio sasvim prirodan izbor. Rad sa sestrom izaziva neki prirodan utisak uobičajenog, opuštenog života u sopstvenoj kući. Znate ono, kao da sedimo u pidžamama uz jutarnju kafu i opušteno pričamo. Iz tog zajedničkog rada na filmu izašlo je mnogo svetlosti i ja sam svojoj sestri, baš kao i kompletnoj glumačkoj ekipi, veoma zahvalna.
Svoju zahvalnost iskazali ste kroz posvetu „Baumiju”, nedavno preminulom sjajnom nemačkom producentu Karlu Baumgartneru...
Baumi je bio mnogo više od koproducenta, on je bio velika podrška i prijatelj. Bila bih mnogo srećnija da sam mu pokazala finalnu verziju filma (Baumgartner je preminuo u martu, prim. aut.) nego što sam mu ga posvetila. Njegov odlazak doneo je mnogo tuge. On je bio oduševljen samom idejom filma, kako zbog kontrasta između današnjice i tradicije, tako i zbog činjenice da se priča dešava unutar porodice mešovite nacionalnosti i višejezičnosti. Insistirao je da vredno pišem ovaj scenario i blisko je pratio svaku fazu nastanka filma. Sve do kraja.
Nacionalno mešovita porodica i višejezična komunikacija unutar nje jeste nešto što je vama lično veoma dobro poznato. Koliko u filmu ima i autobiografskog?
U „Čudu” pričam o stvarima koje pripadaju meni, mom regionu. O svetu pčela i pčelarstva i nenarušene prirode, o višejezičnoj porodici kakva je i moja, o odnosima među roditeljima i decom. To nije moja autobiografija, ali jeste veoma ličan film. To je pomalo sirova basna zasnovana na realnosti.
Vama su i italijanski i nemački maternji jezici, baš kao i junacima vaše priče, ali zašto oni međusobno najčešće govore na francuskom?
Taj toskanski pčelar, otac familije, poreklom je Nemac i slabo govori italijanski, ali i druge jezike. Majka u filmu govori veoma pravilan i elokventan italijanski jezik, čime se sugeriše njeno verovatno veoma dobro obrazovanje. Tu su njihove ćerkice koje međusobno i s roditeljima komuniciraju na francuskom, te ovaj jezik postaje njihov zajednički osnov. Različiti jezici bili su moj način da objasnim pozadinu ove porodice a da pri tome ne trošim previše reči. Uostalom, odrastala sam uz mnogo ljudi koji govore različitim jezicima. Moj otac je Austrijanac, a majka Italijanka.
Otac Volfgang u filmu kao da je jezički zarobljenik?
On to na neki način i jeste. Uvek zna šta želi da kaže, ali kako ne govori dobro ni italijanski ni francuski, kao da je zarobljen u tom jezičkom zatvoru, što ga povremeno čini i agresivnim. Međutim, upravo to doprinosi osećaju postojanja ogromne usamljenosti u njemu, a moja namera i jeste bila da gledaocima predočim kontradiktornost između ovog čoveka i ove zemlje, čemu je mnogo doprinela moć slike.
Vi se u filmu fino i duhovito igrate i s televizijskom slikom i ulogom televizije u italijanskom društvu?
Televizor je kutija u koju treba staviti ljude u okruženju. Ona lokalnim toskanskim stanovnicima stvara bol, ali ja taj bol ne prikazujem zbog onoga što je televizija postala u istorijskom smislu, već kao sam medij, i to medij koji je loš i koji se može smatrati i nekom vrstom tamnice. U filmu, ljudi na programu možda i nemaju loše namere, ali je medij takav da u njemu nema velike slobode ni za kreatore programa ni za učesnike u njemu. Videli ste na kraju da slobodu zapravo nije imala ni slavna voditeljka koju tumači Monika Beluči.
I vaš prvi film „Nebesko telo” bio je viđen u Kanu u programu „15 dana autora” i u njemu je među protagonistima bilo mnogo dece s kojima ste radili na zavidnom nivou?
U tom smislu „Nebesko telo” i „Čudo” bile su velike avanture kroz koje sam više zadovoljavala svoju radoznalost nego što sam pokazala da sam dobar strateg. Iz tog razloga zaista se mnogo vremena provodilo na probama koje su bile neka vrsta pozorišnih radionica tokom kojih se stvaraju čvrsti odnosi. To se na kraju isplatilo, jer su deca u mojim filmovima ostvarila moćne performanse.
Da li se na realističnosti u oba vaša filma zahvalnost može dugovati i vašem iskustvu u radu dokumentarnih filmova?
Počela sam karijeru s dokumentarnim filmovima iz kojih sam mnogo naučila jer sve radite sami. Sama sam radila i istraživanja i snimanja i montažu, čak sam sama morala da radim i reklamu, tako da bih na kraju uvek bila umorna i iscrpljena. S druge strane, iskustvo rada na dokumentarnim filmovima donosi to da kao stvaralac apsolutno treba da razumem šta je moja tačka gledišta na realnost koju želim da približim gledaocu. Upravo zato je to veoma dobra škola, ali nije nevažno ni to što imam iskustva i u pozorištu i u muzici i u radio stvaralaštvu, tako da sam naučila da komuniciram u različitim oblastima.
Šta ste naučili od rada u pozorištu?
Da verujem glumcima i njihovim organskim izvedbama. Takođe, naučila sam i o vrednosti proba, što je nešto što ne bih mogla da naučim da sam odmah zakoračila u svet igranog filma. Mislim da svako iskustvo ima svoju vrednost.
Dubravka Lakić
objavljeno: 08.06.2014.
Pogledaj vesti o: Pčelarstvo
