Izvor: Politika, 26.Sep.2011, 00:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nisam vila da zbijam oblake
Na akademiji se nije slagala sa profesorima jer su nastojali da njen stil svedu u kruta pravila, sada voli da planinari i jedna je od retkih koja je prošla i prašumu. Tema za razgovor na pretek…
Njenih 2.200 slika nalazi se na svim kontinentima, u muzejima, domovima kolekcionara. Njene stolice, pčele, čipka, paunice, delfini, trešnje... udobno su smeštene između Van Goga i Šagala, ali i njenih nekadašnjih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << profesorki Ljubice – Cuce Sokić i Mare Lukić-Jelesić. Kroz njene zapi-se prošli su Tapi, Rada Đuričin, Petar Lalović, Ratko Božović...
Ona je poznata po „belim slikama” kakvih nema ni u jednom kutku planete i kaže da su joj bile potrebne godine da počne da upotrebljava boju u kojoj su sve boje – crnu. Nije se na Akademiji slagala sa profesorima koji su pokušavali da njen stil svedu u kruta pravila, ali je ona ostala svoja, čak i kada su joj uskraćivali glas za nagrade, a kasnije se javno kajali. Ona zna da pokloni sliku, ali i da za nju dobije dve kese para...
Planinari, zna šta se sme brati a šta je zaštićeno. Jedna je od retkih osoba koja je prošla prašumu Lobnica u Sloveniji dugu sedam kilometa-ra, u kojoj je priroda netaknuta, kako šta padne – tako i ostane. Trudi se da se hrani zdravo i u stanju je da satima gaza po beogradskim pijacama ne bi li našla babe koje uzgajaju „trčeće, nehranjene piliće”.
Dok sedimo u ateljeu Slobodanke Rakić-Šefer na Banjici, okruženi slikama koje svakom posetiocu šalju drugačiju emociju, jedna od naših najpoznatijih slikarki priča nam zašto je nije bilo u medijima više od dve godine.
– Od najranijih dana, nažalost, znala sam da ću da se bavim slikarstvom. Teško je, čak i mučno biti slobodni umetnik u ovom trenutku u Srbiji. Bez obzira na to koliko sam privrednih kriza prošla, koliko reformi, evo 35 godina sam slobodni umetnik, nikada mi umetnici nismo bili bespotrebniji državi, politici, institucijama, a umetnost je danas najpotrebnija narodu.
Država bi da nas se odrekne, jer joj predstavljamo balast, ne zna šta će ni sa mnogim drugima, a kamoli umetnicima. Ali uprkos i u inat svemu ja ću da radim – kaže dok nam pokazuje slike koje priprema već godinu dana iz najnovijeg ciklusa „Nisam vila da zbijam oblake”. Izložba je planirana kao novogodišnji poklon za 2013. godinu.
Žena, loza, šljiva, ćurke, pratimo pogledom slike naslagane u potkrovlju ateljea...
– Za moje slike se možda i najviše interesuju naši ljudi iz dijaspore, valjda zato što na njima osećaju mirise i zvukove detinjstva i zavičaja. Na njima imate i starinsku kolevku i bicikl i imate ralo, kondir sa fresaka i ikona, figure sa stećaka. Iz mojih slika progovaraju svi krajevi bivše Jugoslavije, jer ja sam u njoj rođena – priča nam Slobodanka.
Pred raspad zemlje, televizijske emisije o njenom radu je gledalo tri miliona ljudi, nakon kojih je dobijala na hiljade pisama koje i danas čuva. Pored slika je veliki muzički stub, ce-de i kasete. Jasna Zlokić, Oliver Dragojević, Marija Kalas, koptska, pa persijska, naša stara, srednjove-kovna muzika... Pokazuje nam i sveske u kojima zapisuje stihove, opise susreta sa raznim ljudima, komentare na radijske emisije u kojima gostuju političari, ekonomisti... Slikarstvo je usamljenički posao kaže i „ume-sto dijaloga sa nekim, ja napravim dijalog u svesci”.
Pored stihova su i crteži, neka vrsta skice za portret slike u nastajanju. Na naše iznenađenje kaže nam da ne ide to tako kako se misli – staneš za štafelaj i slikaš.
– Baš mnogo čitam, za svaki ciklus je potrebno mnogo pretraživanja po istoriji umetnosti, po enciklopedijama... Kada sam odlučila da presečem sa belim slikama, a slikala sam ih najduže, više od 15 godina, dugo sam razmišljala šta bi to bilo u čemu ću opet biti drugačija, originalna, a da ne budem dosadna. I pošto jako volim insekte i dete sam pčelara, izbor je pao na pčele. Jesam o pčelama mnogo znala, ali sam opet krenula po literaturi, išla na Poljoprivredni fakultet, Pera Lalović mi je dao svoja dva dokumentarna filma o pčelama, čak sam fotokopirala i trilo-giju belgijskog Šekspira Morisa Meterlinga koji svi moraju da pročita-ju „O pčelama, mravima i termitima” ... Jer znate, to što sam uz pčele od-rasla pomoglo mi je da ih doživim, ali opet, jedno je emocija, a drugo znanje – priča Slobodanka Rakić-Šefer.
Rođena je u Mačvi, u Duvaništu. Najranije detinjstvo provela je kod babe Katarine i dede Dragoslava u Lipolistu, petnaestak kilometara od Šapca. Tu je već u petoj godini počela da slika… Priče iz detinjstva pune slava, vašara, prela, koje su formirale njenu ličnost i trajno odredile njenu umetnost, sabrala je u knjizi „Ispod streje dedine kolibe”, koju je nakon mnogo godina muka objavila uz pomoć Ministarstva kulture.
Majka Dobrinka bila je domaćica, a otac Aleksandar je ostao upamćen po tome što je u Mačvu uveo uljane kulture. Držao je predavanja po zadruga-ma, išao od sela do sela i ubeđivao seljake da su u posleratnoj zemlji neophodni suncokret, soja i uljana repica. Od njega je naučila šta znači marketing, ali i vrednost novca.
U školi niko nije bio brži od nje na sto ili dve stotine metara. A kasni-je, kad je došla na Akademiju, sport nije bio u modi. Ali, već tada je ose-tila koliko joj je sport potreban posle dugog sedenja i stajanja pred slikama. Zato je, nešto kasnije, prihvatila poziv da bude aktivan planinar u društvu sa poznatim hirurgom Marjanom Bervarom, kolegom njenog supruga Stevana.
– U međuvremenu smo obišli skoro sve planine u celoj eks-Jugoslaviji. Svaka ima svoju čaroliju, ali postoje samo tri planine na kojima moj boravak liči na preporod – Durmitor, Mitrovac na Tari i Zlatar – priča nam slikarka. Kada je malo ljudi i kada pada kiša voli da se odmara u manastiru u Rakovici koji je samo četiri kilometra od njene kuće.
Sa drugim suprugom, lekarom Slobodanom Šeferom (79), uz obostrano veliko razumevanje, živi tridesetak leta. Iz prvog braka sa poznatim voj-nim novinarom Petrom Damjanovim ima sina Dejana (36), poljoprivred-nog inženjera. Od pre godinu dana je baka, a Teodor je već sa devet meseci počeo da crta, doduše, po zidovima za početak.
– Teško je biti umetnik u Srbiji danas, a pogotovu žena. Žena je u svakoj oblasti na drugom mestu, teško se izboriti. Meni je još Mića Popović osamdesetih govorio da ću imati muka još dobrih 10 godina da dokažem svoj talenat, jer muškarci bolje prodaju, bolje su vrednovani na tržištu, bez obzira na to što to nije bolje. Zašto je to tako otkad je sveta i veka da žena bude samo uz varjaču, nisam uspela da shvatim. Ja se borim i hvala svim onim ženama koje su uspele. Ali je veliki broj darovitih žena koje nisu uspele, koje su započele posao a nisu ga završile, da li zbog braka, da li zato što su se udale za umetnika pa ih on potisnuo, da li zbog dece...
Uz osmeh nam kaže da će sad čitaoci pomisliti da ona nikad ne kuva. Priznaje da to baš nisu recepti naših baka, jer je ta ishrana bila bazi-rana na mnogo brašna, a da se ona trudi da sprema što zdravije. Na naše pitanje da li je zdrava hrana i posebno bundeva, zaslužni za njen tako do-bar izgled, ona odgovara da je glavni sastojak – ljubav, ali i što više kretanja i boravka u prirodi.
Za kraj je pitamo šta planira posle izložbe? Kaže da u sebi ima još mnogo toga što mora da iznese, da želi da pomogne sinu koji je poljoprivredni inženjer da podigne voćnjak trešanja, da oplemeni Avalu sa što više zumbula i visibaba i da vidi ono što još nije videla, a što se ne nalazi ni u jednom muzeju na svetu – freske na Kritu koje su stare 5.000 godina.
..............
I „Magazin” kao inspiracija
U njenoj kući oduvek su se čitala sva Politikina izdanja. „’Politiku’ čitam redovno, otac je voleo ’Ekspres’, a prvo što pročitam nedeljom je dodatak ’Magazin’ koji čuvam. Otkriću vam i da mi pojedine fotografije baš iz ’Magazina’, posebno ptice, služe za slikanje”, kaže Rakić-Šefer i dodaje da čuva i „Putovanja” i „Potrošač”. Uz radio je od jutra do mra-ka, posebno voli radio-drame, koji je odslušala na hiljade.
Vodolija iz Mačve
Rođena je 27. januara 1953. godine u Duvaništu. Gimnaziju je završila u Šapcu, a Fakultet likovnih umetnosti 1976. godine. Postdiplomske studije završila je dve godine kasnije. Učestvovala je na oko šest stotina kolektivnih i stotinak samostalnih likovnih izložbi kod nas i u svetu, dobitnik je brojnih nagrada, a nedavno je u okviru projekta Uspešne žene Srbije u parlamentu dobila priznanje kao „biznis dama”.
Poklon za diplomu i godišnjicu braka
– Danas ljudi kada počinju da se kuće obično kupe jednu veliku sliku, ne skuplju od hiljadu evra i onda nadograđuju neke manje. Ali većina uzima manje za rođendan, upis na fakultet, za diplomu, godišnjicu braka... i to će ostati njihovoj deci, sestrinoj deci, jer slika je uvek kapital. Ljudi su danas zbunjeni, ne znaju gde da ulažu ako na primer imaju stan, a slika ni-kada neće ići nadole, u najgorem slučaju ćete dobiti ono što ste za nju i platili – kaže ova umetnica čije slike koštaju od 200 do 2.000 evra, ma-da priznaje da je čula da „Šeferka iz osamdesetih godina kod preprodavaca dostiže i daleko višu cenu”.
Sandra Gucijan
objavljeno: 25.09.2011.
