Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 30.Apr.2016, 21:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Zemljano doba
Volim bronzu, volim bakar, volim gvožđe, i volim sve istorijske epohe koje su po ovim metalima dobile ime, ali da me je u školi učiteljica Mira (koja nam je bila i dalja rođaka, moja joj je baba mimo mog znanja odnela med: nije baba htela da se osloni samo na moju bistrinu i radinost) pitala u kom dobu mi živimo, ja bih rekao da živimo u zemljano doba.
Od praha si stvoren i u prah ćeš se vratiti; u ovo >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << si mogao da poveruješ znatno lakše ako si ravničar, nego ako je oko tebe hercegovački kamen, ili ako si bodul, ili ako živiš na ostrvu Vrangelu gde su oko tebe stalno sneg i vetar. Mi smo od zemlje živeli, zemlja je ušla u naziv našeg zanimanja, pod u kući bio je zemljan, furuna koja se ložila iz druge prostorije bila je zidana, kuća je bila od naboja, kao mera imućnosti uzimana je zemlja, jer si jedne godine imao više ovaca, druge manje, dok se zemlja nova teško kupovala, a ona postojeća se krajnje nerado prodavala; sportske igre sve su bile na zemlji, kobanje (pomoću dugmadi, ili metalnih apoena važećeg novca, ili krajcarama zaostalim iz tuđinskih nezamislivih kovnica), oduzimanje zemlje, teranje točka (obruča od bureta), sve se odigravalo na zemlji, ponekad utabanoj, hladnoj i vlažnjikavoj pod bosim tabanima, ili u prašini čiji gornji sloj peče, pa vučeš noge po njenom talogu... Satima smo se igrali konja: ličina se onome ko će biti konj stavi na potiljak, dva se kraja provuku ispod dva pazuha, i ta je ličina istovremeno i am i kajasi: i konj i kočijaš trče dok se ne zaduvaju, onda zamene mesta, i nanovo trče.
Nije li zemljano doba ono u kojem se sati i sati ulažu u pravljenje topova od blata? Kad topom raspališ po tvrdoj podlozi čuje se prasak, otud i naziv top, jer po obliku ovo artiljerijsko oruđe više liči na masivnu pepeljaru; osobenost topa od blata je da oštećuje mnogo više sebe nego okolinu, na mestu detonacije je rupa, i svi koji imaju oštećenje manje od tog, moraju pobedniku da daju blata koliko bi bilo potrebno za reparaciju topa, to se zvalo ušur.
Ali i mimo dečijih igara, nije li sve bilo zemljano? Jedino nam je štala bila patosana ciglom, sobe su sve imale zemljani pod. On jeste bio ravan, i svojevremeno je bio maljem ko zna koliko dugo nabijan, ali je barem jednom nedeljno bio pomazivan; čast da pomazivadu su naravno imale žene, pošto ga metlom pometu, unose stari lavor sa čistom vodom, vlažnom krpom pređu preko svega što klečeći mogu da dohvate: proći će godine pre nego što će nauka i moda preporučiti krpare, šarene staze izatkane na kućnom razboju od raznobojnih šarenih krpa, godinama prikupljanih u tu naprednu svrhu. Time će pomazivanje biti bačeno na smetlište istorije, a krpare će jednom godišnje biti prane na Tamišu, sapunom takođe domaće proizvodnje i velikim kao polutina ciglje.
Zidovi u sobama takođe su zemljani, i koliko god furuna fino grejala uvek bi zimi iz zida izbijala studen, čemu se tamo gde su bili kreveti doskočilo dozidnicom, masnjikavom hartijom, prilično tankom, ali delotvornom. Dozidnice su postojale i od tkanine, u specijalnom drvenom ramu, na tom megagoblenu najčešće su bila dva jelena - samo što se nisu uhvatili u koštac zbog neke jako lepe košute koja se uopšte ne vidi.
Vodu smo na njivi pili iz krčaga, kao što su i pačići vodu dobijali u posudama od pečene gline, mnogi kokošinjac bio je od čerpića, krompir je bio držan u trapu, dakle u crnoj zemlji, dolme su bile isto od zemlje koja se zaledinila, ali će negde u vreme kad ja budem polagao pionirsku zakletvu moji odlučiti da peku ciglju te će početi cigleno doba, o kojem biće reči pa ja mislim uskoro.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.15.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
