Izvor: Politika, 27.Dec.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hrana nultog kilometra
Za početak, da nađemo koje je to za Beograd karakteristično jelo i piće proizvedeno u blizini, koje svaki turista mora da proba?
„Zero km food“, odnosno „hrana nultog kilometra“ je koncept koji se pre nekoliko godina pojavio u Italiji i odnosi se na hranu proizvedenu, prodatu i pojedenu na lokalu – hranu koja je prešla nula kilometara. Uglavnom se misli na neindustrijsko voće, povrće, meso, sireve, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << med i slično, koji ne prolaze globalne trgovinske lance, pa samim tim ne podležu velikim maržama i opadanju kvaliteta prilikom masovnog skladištenja. Prisutan je i ekološki aspekat, jer se troši manje energije prilikom transporta (kupuje se na ćošku), pa se životna sredina i direktno i indirektno manje zagađuje.
I ja sam se prvi put susrela sa ovim pojmom u Italiji, dok sam studirala u Padovi, u regionu Veneto. Ovaj region je verovatno najpoznatiji italijanski region kad je reč o hrani i piću, jer iz Veneta dolaze mnogobrojna globalno popularna jela poput rizota, bigoli paste ili tiramisua, kao i u Srbiji sve popularnija pića – pino griđo, proseko ili aperol spric. Sve ove namirnice izuzetno su zastupljene u tamošnjim marketima, na pijacama i u restoranima, dok je količina uvozne robe manja u odnosu na evropski prosek. Delom je za to zaslužna kompetitivna italijanska privreda, jer su cene njihove hrane i pića niže u odnosu na međunarodnu konkurenciju, a delom zbog prisutne nacionalne svesti o (samo)podržavanju lokalne proizvodnje. U italijanskim restoranima teško ćete naći vina Australije ili Čilea, već će akcenat biti na regionalnim proizvođačima, iz okoline tog mesta, jer se insistira na lokalnoj ponudi i lokalnom identitetu. Zato i ne čudi da je fenomen hrane nultog kilometra krenuo upravo iz Italije.
A gde smo tu mi? Za Srbiju je ovaj koncept bitan iz više razloga. Prvo, jer mi i u postmodernom dobu kupujemo po pijacama od lokalnih proizvođača iz ruralnih sredina, pa je hrana nultog kilometra naša svakodnevna realnost. Ovo je dobro, jer je srpsko prehrambeno tržište veoma zasićeno stranim proizvodima i (pre)prodavcima, te je pohvalno da naše pijace i dalje opstaju zahvaljujući kvalitetima koji karakterišu hranu nultog kilometra (sveže, domaće, neprskano). Drugo, hrana nultog kilometra može odlično da se iskoristi u turističke i marketinške svrhe. Pre nekoliko godina videli smo kampanju Turističke organizacije Srbije „Soulfood Srbija“ koja je istakla ovdašnju hranu zaštićenog geografskog porekla. Zlatiborski kajmak, sjenički sir i futoški kupus su namirnice koje kada se serviraju upravo na tim lokacijama postaju hrana nultog kilometra i mogu biti deo lokalnog turističkog proizvoda. Posebno kad se uzme u obzir da se srpski turizam prilično temelji na ugostiteljstvu i gastronomskoj ponudi. Međutim, moj utisak je da strani turisti nisu toga svesni u dovoljnoj meri. Potrebno je dodatno istaći posebnost nekih jela i njihovu vezu sa određenim regionom ili gradom. Srbija se smatra zemljom roštilja, ali nije jedina. Bosna i Hercegovina, Bugarska, Makedonija i Rumunija takođe se smatraju zemljama poznatim po specijalitetima od mesa. Zato treba odlučnije pristupiti brendiranju gastronomskog turizma: šta je to što se obavezno jede u Beogradu, šta na Zlatiboru, šta u Subotici? To svaki konobar mora da zna u pola noći, a ne da zbunjenim turistima predlaže pet jela – tako se gubi oštrina brenda. Primer dobre prakse jeste bledska šampita. Jezero Bled je izbrendiralo „kremnu rezinu“, kombinaciju krempite i šampite, kao autohtoni desert, obavezan za svakog posetioca tog odredišta, koji se realno ne razlikuje mnogo od šampita i krempita koje viđamo oko nas. Međutim, bledski ugostitelji su predatorskim razmišljanjem uvećali svoj turistički proizvod i doživljaj Bleda.
Šta mi možemo da uradimo? Za početak, da nađemo koje je to za Beograd karakteristično jelo i piće proizvedeno u blizini, koje svaki turista mora da proba? Da li je to riba iz Dunava, svinjetina iz Srema ili nešto treće? Neka kažu poznati gastronomi. U Beograd dolazi 70 odsto od ukupnog broja turista u Srbiji, pa se za Beograd prvo mora odlučiti. Manje destinacije će tu odluku doneti lakše. A ako gledamo dugoročno, zašto ne bismo povezali hranu s našom dugom i bogatom istorijom? Na primer, da se pored Beogradske i Smederevske tvrđave umesto pomenutih italijanskih pasta forsiraju srednjovekovni recepti sa suvim paprikama – na Trgu Svetog Marka u Veneciji vam ne služe pljeskavice. Kroz srpske ili austrougarske recepte, u restoranima u blizini našeg kulturno-istorijskog blaga, možemo dočarati duh starih vremena i pružiti potpuniji turistički doživljaj prilikom obilazaka kulturnog nasleđa. Jer kulturno nasleđe, muzeji ili tvrđave ne zanimaju sve – ali hrana je neizostavna turistička atrakcija za svakog stranca, lokalnog posetioca ili jednostavno gladnog prolaznika.
Partner u konsalting agenciji Destination Office
Ana Marija Popović
objavljeno: 27.12.2013.
