Izvor: Politika, 15.Avg.2010, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deset miliona cvetova za kilogram meda
Vrbašanin Mile Savić već dve i po decenije preokupiran je pčelarstvom i jedan je od najpoznatijih proizvođača meda u Vojvodini
Vrbas – Kada je Albert Ajnštajn jednom prilikom rekao da život na ovoj planeti ne bi mogao da opstane bez pčela svakako nije mislio samo na blagotvornosti proizvoda kojima one izdašno daruju čoveka. Hteo je na taj način da ukaže, pre svega, na njihov dragocen i nemerljiv udeo u održavanju prirodne ravnoteže u biljnom svetu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Tako Mile Savić, jedan od najpoznatijih pčelara u Vojvodini, gotovo po pravilu, započinje svaku priču o svom hobiju kojem je predan bezmalo četvrt veka.
– Pčele su uvek vredne. To su jedina stvorenja koja nikad ne spavaju, koja žive isključivo od svog rada, a da pri tom nikome ne nanose nikakvu štetu. Za razliku od čoveka koji je, da bi zadovoljio svoje životne potrebe, u manjoj ili većoj meri prinuđen da uništava biljke i životinje, da zagađuje vazduh i vodu, pčela leti od cveta do cveta, oplođava ga i unapređuje prirodu. Vođena instinktom, pčelinja društva funkcionišu besprekorno do zadivljujućeg savršenstva, njihovi proizvodi su nekvarljivi, imaju neograničen rok trajanja. Nijedna tehnologija do sada nije uspela da stvori to što pčela može da proizvede – pripoveda Mile Savić.
Sa zanosnim divljenjem objašnjava da je pčelinja matica jedino živo biće na svetu koje dnevno snese jaja u težini dva i po puta većoj od vlastite. Iznosi i neverovatan podatak da je pčeli potrebno da sleti na deset miliona cvetova da bi sakupila jedan kilogram meda. Pri tom je ukupna dužina njenog leta ista kao da šest puta obleti zemaljsku kuglu. Samo te činjenice su, kaže, dovoljne da se pčele vole, neguju, poštuju.
– Svaka košnica funkcioniše kao fabrika meda, a osim meda njeni darovi su još polen, propolis, matična mleč, vosak i pčelinji otrov koji ima nezamenljivu primenu u farmaciji i medicini. Recimo, čudesan je pčelinji instinkt solidarnosti – dovoljno je da samo jednu pčelicu unutar društva povredite, sve ostale će jurišati da je odbrane i po cenu svog života. Kod njih nema nadređenih i podređenih, svaka precizno zna svoj zadatak i obavlja ga besprekorno – kaže Savić i dodaje da jedna košnica kod dobrog pčelara može da donese i do dvadeset kilograma u jednom medobranju.
Naravno, da bi se postigao takav prinos, potrebno je da su cvetovi bagrema, lipe, suncokreta, uljane repice i raznog livadskog ili šumskog bilja dovoljno izdašni sa nektarom i polenom, kao i da meteorološki uslovi pogoduju.
– Od pet paša, jedna neka bude naša, staro je pravilo među pčelarima. To znači da prilikom svakog vrcanja (vađenja meda iz košnica) uvek određenu količinu meda ostavljamo pčelama, jer se nikada ne zna kakva će naredna paša biti. Sve što je u leglu ostane njima, one moraju da imaju svoju zalihu – priča Mile Savić.
Pčelari se u ovom poslu usavršavaju oslanjajući se uglavnom na prilično oskudnu stručnu literaturu i kroz razmenu iskustava na seminarima. Prava je šteta, veli Savić, što u Srbiji nema nijedne pčelarske škole. Manje-više ova delatnost je kod nas svedena na hobi kojim se bave ljudi različitih zanimanja i uzrasta, mada bi to mogao da bude i vrlo unosan biznis, kao što je to u mnogim evropskim zemljama gde je pčelarstvo vrlo značajna i profitabilna grana privređivanja.
P. Koprivica
objavljeno: 16/08/2010
