Izvor: Politika, 06.Mar.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zarazni humor Duška Kovačevića
Zbog kašnjenja prevoda drama kanadskog pisca Danijela Danisa, kasni i postavka ovih tekstova na beogradskoj i novosadskoj pozorišnoj sceni, koje će režirati Teo Spihalski
Već neko vreme postoje planovi i pregovori o tome da Teo Spihalski, umetnički direktor Teatra „Prospero” iz Montreala i naš Dragan Milinković Fimon, univerzitetski profesor i reditelj, postave na scene Novog Sada i Beograda tekstove kanadskog dramskog pisca Danijela Danisa „Pevanje sokoćala” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i „Draženje stenovitih pasa” (prevod Ljiljane Matić). Ove drame konačno je objavila izdavačka kuća „Nolit”, posle višegodišnje pauze. Poljak rođenjem, Teo Spihalski je 1967. postao član Pozorišne laboratorije Jeržija Grotovskog, i sledećih četrnaest godina bio je njegov saradnik. Spihalski je u Montrealu režirao i „Profesionalca” Dušana Kovačevića.
Kako vidite dosadašnju saradnju između kanadskih i srpskih teatara kao i budućnosti ove saradnje?
Mada sam ja pre nekoliko godina, uz podršku Kanadskog saveta za umetnosti, proveo nekoliko nedelja studijskog boravka u Srbiji, kada me je primio i tadašnjisrpski ministar za kulturu, sve je ostalo na rečima, pa je dosadašnja ostvarena saradnja, isključivi proizvod ličnog entuzijazma. Naime, nakon jednog zajedničkog projekta u Parizu, moj prijatelj Fimon i ja odlučili smo da nekako približimo naša pozorišta. Tako je „Profesionalac”,zapravo, bio prvi izabrani srpski tekst koji sam ja u svojstvu direktora Teatra „Prospero” u januaru 2005. režirao u Montrealu. Zatim je, iste jeseni, Fimon predavao na ovdašnjem montrealskom dramskom fakultetu, da bi u oktobru, u njegovoj režiji, bila izvedena predstava „Amerika, drugi deo”, Biljane Srbljanović, koju sam video u Ateljeu 212. Fimonova predstava je primljena sa velikim odobravanjem u Montrealu i o njoj se dugo i dosta pisalo.
Zatim je nastupila višegodišnjapauza, jer nije bilo mogućnosti da se objavi inače spremna knjiga prevoda drama Danijela Danisa. Nadam da će sada odgovarajuće srpske institucije prepoznati značaj uspostavljene saradnje i da će se ona nastaviti.
Na koji način ste doživeli komad „Profesionalac”, Dušana Kovačevića?
Naravno da sam u tekstu odmah prepoznao i Poljsku, zemlju mog rođenja i mladosti. „Profesionalac” je zapravo tužna komedija, koja se na fascinantan način bavi prelaskom jednog totalitarnog režima ka drugom, slobodnijem. Dramu sam prvi put pročitao na poljskom i od početka mi je tekst bio veoma blizak, ali sam sa francuskom verzijom imao dosta problema. Kovačevićev jezik je specifičan, reči deluju brušeno, sa ehom i zaraznim humorom. To nije lako uhvatiti i pretočiti u tako specifičan jezik kakav je francuski, a da se ne izgubi nešto od autentične autorove jezičke raskošnosti, ali i preciznosti. Zatim je valjalo povesti i zavesti inače odlične glumce koje sam imao na raspolaganju. Znate, u pitanju je nešto što je njima strano kao ljudsko iskustvo, pa sve može začas da sklizne u ilustraciju, ili zabavu sa elementima karikature. Ukrcao sam, dakle, moje glumce u vremeplov kojemu na njihovu sreću nikada nisu pripadali. Na kraju sam bio impresioniran šta smo postigli, jer su predstavu voleli i kritičari i publika, a i sami akteri.
Kakav će biti Vaš pristup tekstu Danijela Danisa, koji bi trebalo da režirate u novosadskom „Teatru mladih”?
Voleo bih da se ta ideja ostvari. „Teatar mladih” predvodi Zoran Đerić, lingvista, polonista i veliki znalac jezika. Daniel Danis je moderan kanadski i svetski pisac, tvorac teatarskog novogovora i novih pozorišnih tendencija. Dragan MilinkovićFimon, moj beogradski kolega i prijatelj je i Zoranov kolega i prijatelj. Pri tome veoma uvažava Danisov rad i autor je uvodnog teksta za knjigu prevedenih Danisovih drama koju je upravo objavio „Nolit”. Tako se, uglavnom, stvari događaju u pozorištu. Fimon zna moj rad, Zoran zna svoje glumce, a ja imam poverenja u njihov izbor. Sam pisac je već suštinski odredio moj budući rediteljski pristup „Pevanju sokoćala”.
Da li se mogu uspostaviti veze između teatarskih koncepata Grotovskog i Danisa?
Grotovski i Danis objektivno ne pripadaju istom teatarskom konceptu. Zapravo, prvi je već poodavno samo pozorišna istorija, a drugi je njegova realnost, a verujem i budućnost. Ritualno, posvećeno i duhovno čine samu suštinu pozorišta. Istraživački duh obojice je zajednički mnogim drugim posvećenicima pozorišta. Nema određenog koncepta u teatarskom istraživanju. Kod Danisa je akcenat na glasu, kao bitnom delu komunikacije. Glasovi životinja, prirode, ljudi. Njihova međusobna povezanost, isprepletenost i nova značenja koja tako nastaju. Danis se njima bavi iskonski, sveobuhvatno, dubinski, stvarajući posebne glosarije na kraju svojih tekstova. To je način svojevrsnog bogaćenja ukupne jezičke i duhovne komunikacije u svoj njenoj složenoj izvornosti i, rekao bih, nepredvidivosti.
Kako je za Vas bilo, učiti i raditi sa čuvenim Grotovskim?
Kao lingvistu, koji je specijalizovao teatrologiju, mene su privukle neobične aktivnosti Teatarske laboratorije Jiržija Grotovskog. Prvo samo kao predmet moje magistarske teze, nakon čije odbrane sam ostao u Vroclavu i pridružio se radu Laboratorije. Tu sam ostao četrnaest godina i asistirao Grotovskom u teatarskim istraživanjima. Bio sam i direktor Internacionalnog studija, da bih se na kraju uključio u elaboraciju post-teatarske faze Instituta Grotovski, gde sam ostao sve do 1980. Za mladog čoveka, to je svakako dragocen ali i pomalo dug vremenski period, o kome su dosta pisali i govorili mnogi njegovi savremenici, među kojima su Piter Bruk, Euđenio Barba i drugi. Grotovski je bio neka vrsta teatarskog Maršala Mekluana; on je najčešće postavljao pitanja, inicirao teze, kojima su se onda njegovi sledbenici praktično bavili. Pa i onda kada njega više nije bilo tu.
Marina Vulićević
[objavljeno: 07/03/2010]
