Izvor: Blic, 19.Jun.2009, 06:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vulkan na snimanju i u kafani
Od samog početka Paja Vuisić je imao status glumca od jugoslovenskog značaja i igrao je u produkcijama iz Zagreba, Sarajeva, Splita, Skoplja, Novog Sada, Beograda, Budve...
Jednog jutra Boži Nikoliću je zazvonio telefon:
- Mašane, ponudili su mi Budvani da kupimo jeftino garsonjere, za šesnaest miliona.
Crnogorce koje je voleo zvao je Mašane. Odmah su se spakovali i otišli u Budvu. Našli su firmu koja im je povoljno nudila stanove. Zatekli su direktore >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << usred sednice upravnog odbora i odlučili su da ih sačekaju u restoranu na prvom spratu. Paja i Mašan su seli i naručili votku. Posle izvesnog vremena došli su i direktori, počela je priča, kovali su se veliki planovi, ovi su bili ponosni što će imati tako slavnog sugrađanina, krenuli su i ozbiljni pregovori oko cene, lokacije stana, sa svakom novom turom rasla je i kvadratura garsonjera, a onda je u jednom trenutku došlo do tačke preokreta - Paja je počeo da im objašnjava da je more potpuno besmisleno u odnosu na Savu.
- Nemate pojma koliko je bolje ploviti rekom nego morem!
Krenuo je da ih vređa i verbalno zlostavlja. Niko se ne seća kako se to veče završilo, ali ujutru je Boži zazvonio telefon u hotelskoj sobi:
- Mašane, kupismo li mi one garsonjere?!
- Da li si normalan, dobro da nas nisi istukli!
- Da bežimo?
- Bežimo!
Posle godinu dana desio se veliki zemljotres u Crnoj Gori.
Zove Paja:
- Vidiš, Mašane, kako je dobro što nismo kupili garsonjere!
Godine 1978. dobio je glavnu ulogu u filmu „Poslednji podvig diverzanta Oblaka” kod Vatroslava Mimice, a posebno je bio zadovoljan što je direktor fotografije njegov prijatelj Boža Nikolić, koji je nekoliko dana pre njega otputovao u Zagreb. Tamo je već kolala priča kako će Paja stići pijan, a onda će da obilazi poznanike i kafane. Direktor filma je odmah ispostavio računicu:
- Planirajmo pet dana snimanja više, jer ako ne progutamo to što on pije, nećemo imati Pavla Vuisića.
Stigao je u velikom stilu, pričao hrvatski bolje od svih njih, specifični talenat je vrcao na sve strane. Znao je da brani svoje likove i poslednjim atomom snage. Nije mu se dopala osnovna ideja scenarija o starom borcu koji ratuje sa birokratijom u mesnoj zajednici, začinjena raznim eksperimentalnim zahvatima - da kamera bude isključivo iz ruke i u pokretu, nervirale su ga preglomazne montažne sekvence. Reditelj i ekipa prolazili su svakodnevno kroz pravi pakao - psovao ih je, omaložavao i grdio, odbijajući da na objektu ostane i sekund duže nego što je to bilo potrebno. Neki, među njima i Mimičin sin, asistent režije, napustili su snimanje užasnuti, ojađeni i zbunjeni. Ali kada bi se našao na platou za snimanje, munjevito se oslobađao svih rezervi i savlađujući komplikovani mizanscen, u svakom kadru je ispoljavao veliku energiju i uverljivost i jednom pomalo nategnutom liku davao je životnost pred kojom su ostajali zapanjeni slučajni posmatrači snimanja u zagrebačkom Trnju. Tokom realizacije jedne scene u kojoj se puškaralo narod se panično razbežao videvši Vuisića kako izlazi iz kuće naoružan. Odradivši pošteno svoj posao i skresavši u brk svima šta o tome misli, po povratku u hotel pretvarao se u zabavnog i zanimljivog sagovornika, drugara i trošadžiju, pa kako je snimanje odmicalo, sve više se stvarala naizgled paradoksalna situacija da gotovo čitava ekipa, tokom dana izložena njegovom nepojamnom maltretiranju i vređanju, ostaje iz noći u noć za njegovim stolom, urlajući od smeha dok on raspreda teorije o tome mogu li se, recimo, ručni časovnici koristiti kao špijunske radio-stanice. To se ubrzo pročulo po Zagrebu, pa se u hotelu „Palas” skupljao silan svet da posmatra kako se filmadžije zabavljaju. Paja je onda Mimičinom sinu poklonio gitaru.
Ali ono što ni direktor filma nije mogao da predvidi jeste da je u to vreme njegov veliki prijatelj Boris Dvornik snimao neki drugi film, takođe u Zagrebu. Kada se uveče nađu Boris i Paja, sutradan se otkazivalo snimanje dva filma. Oni su svoje velike uloge igrali i u kafanama. Na snimanju „Bitke na Neretvi” dogodio se veliki dvoboj između njega i Borisa Dvornika u ispijanju špricera. Paja je pobedio 30:25.
Družili su se i u filmu Zdravka Randića „Tragovi crne devojke”, koji je sniman po Tišminom debitantskom romanu. Partneri su im bili Bata Živojinović, Ružica Sokić i Neda Spasojević, koja je za tu ulogu dobila „Srebrnu arenu” u Puli. Film je ušao u zvaničnu konkurenciju Berlinskog festivala, napolju je bio dobro primljen, ali ga je kritika u „Politici” označila kao crni talas, što ga je ovde devalviralo. Paja, koji je opet glumio Paju, u krupnom planu je bravurozno odigrao jednu seksualnu scenu u provincijskoj kafani. Voleo je duge kadrove jer je mogao da igra u kontinuitetu i sa svim poštapalicama u tekstu gradio je karakter. Posle snimanja pozvao je Dvornika na ručak, njegova supruga Mirjana je postavljala sto za ukućane i dragog gosta, sipala rakiju za koju joj je na vreme javio da je ohladi, majka Rada je iznosila činiju sa musakom. Sedajući za sto, čisto da bi započela neku konverzaciju, Mirjana je onako formalno izustila:
- Šta ste danas snimali?
- Danas sam j"o Nedu! - preko kašike je odgovorio kao iz topa. Svi za stolom su zanemeli. Više ga nikada nije pitala šta je snimao.
Aleksandar Đuričić: „Posle fajronta”,
knjiga o Pavlu Vuisiću (2)
Dokumentarni roman o životu kultnog filmskog glumca Pavla Vuisića „Posle fajronta”, autora Aleksandra Đuričića, u izdanju VBZ Beograd i „Blica”, svojevrsna je antologija glume, boemije i jedne velike ljubavi. Dvadeset jednu godinu posle smrti, prvi put je otvoren „tajni sef” Vuisićevog života. Vuisić je živeo burno, punim plućima, ostavivši bezbroj anegdota i mudrih misli koje su u knjizi verno zabeležene. Knjiga se od 22. juna, osim u knjižarama, može kupiti po ceni od 349 dinara i na svim kioscima.
