Izvor: Glas javnosti, 24.Nov.2008, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sad smo sve ono što nismo bili
Selimir Radulović pripada srednjoj generaciji u savremenom srpskom pesništvu. Nedavno je izdavačka kuća Prometej, iz Novog Sada, objavila njegove izabrane i nove pesme, pod naslovom „Kao mirni i svetli vesnik“, u kojima nas ovaj pesnik, najneposrednije, suočava s našim duhovnim korenima. Razgovaramo s njim o njegovoj pesničkoj tradiciji, o dvadesetom veku u srpskom i evropskom pesništvu, o Kosovu i Metohiji, o Crnoj Gori..
Koji pesnički glasovi grade vašu pesničku tradiciju?
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << />
- Kada govorim o svojoj pesničkoj sudbini, onda je izvesno da sam imao dva pesnička života. Prvi, okončan krajem osamdesetih godina prošlog veka, u okviru kojeg sam, bez ostatka, izvršavao naloge takozvanog zanatlijskog pisma. Pisao sam poeziju, nisam pisao pesme! U tom duhu, rekao bih, iznedruje devedeset odsto tekuće pesničke produkcije u Srbiji. Od ranih devedesetih započeo je moj drugi pesnički život, saglediv u stavu da je poezija, najjednostavnije rečeno, verodostojni i nepregledni predeo pevanja i mišljenja. Zato sam zapevao iz senke najlepšeg i najvećeg pevača, Sina Čovečjeg i Sina Božjeg, odnosno pesnički se odmeravao s najlepšom i s najvećom knjigom. Plivao sam u zavodljivoj biblijskoj reci, trudeći se da iznađem najbistriji rukavac, s varljivom nadom da će to biti samo moj rukavac.
A klasici?
Moj pogled je, istovremeno, išao i ka mitu i ka neuskolebivoj pesničkoj riznici starih stihova, u kojoj su smešteni najeminentniji pesnički uzorci u minulih dve hiljade godina. I u senci velikih pesničkih hrastova, kao što su Homer, Dante, Šekspir, Bajron, Gete, Helderlin, Novalis, Kavafi, Trakl, Rilke, teče moj drugi pesnički život. I da budem sasvim otvoren, s vremena na vreme, izlazeći iz senke njihovih monumentalnih krošnji, tražim, promaljajući stidljivo glavu, u sunčevu zraku, onaj snop svetlosti i boja koji mi se čini najizazovnijim. Kada je, pak , reč o našoj, srpskoj, pesničkoj tradiciji, najviše me raznežuje i potresa tavna pesnička gama Vladislava Petkovića Disa. Jednako tome, i pesnička univerzalnost i produktivna neuravnoteženost Laze Kostića, koji je ispevao najlepšu pesmu srpskoga jezika, pesmu „Među javom i međ’ snom“.
Kosovo i Metohija, mesto rođenja svih nas, kako vi pesnici volite da kažete, ponovo je, ovih dana, u žiži naše javnosti. Ima li leka za tu otvorenu ranu?
Ponoviću ono što sam već jednom rekao, uprkos bednoj, kolporterskoj, psihologiji šarenog, ćilimskog, sveta. U slučaju Kosova i Metohije pokazalo se tačnim da je mit pouzdan, pod pretpostavkom da se razume njegov jezik. Srpski narod je dokazao da dobro poznaje jezik kosovskog mita, iako je, u minulom desetleću, sve urađeno da se izbriše i taj jezik i taj mit. I nije pristao, da upotrebim jednu starozavetnu sliku, da napusti mesto šatora davnog , odnosno, da, kako vi rekoste, napusti mesto rođenja svih nas. Jer, šta ostaje kad se izađe iz zidina tela, iz neprohodnih šuma i dubokih provalija, iz života kratkog, zemaljskog, što se u Pismu neprolaznom i ne naziva životom, već stranstvovanjem, besputicom kroz zemlju izgnanstva našega? I nije li priča o nebeskom bescen blagu, koja ne mari za uzdarja zavodljive slave zemaljske i udovoljenja neudovoljivim i nenasitim prelestima, u mitu, kosovskom mitu, uspostavila idealni kontekst!? Piše:
