Izvor: Blic, 01.Avg.2009, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radnica frizira komšije, pravnik prodaje hemiju
Nezaposleni obavezni da se svaka tri meseca jave na tržište rada da ih ne bi izbrisali iz evidencije i ukinuli im zdravstveno osiguranje
Novi Sad - Novosađanka Zorica Garić (45) frizira sugrađanke, plete marame po poružbini, povremeno radi kao ispomoć za dnevnicu i čisti poslovne prostorije kako bi popunila rupu u porodičnom budžetu, napravljenu nakon što je ostala bez posla u „Jugoalatu”. Na tržištu rada u Novom Sadu ima oko 29.000 nezaposlenih, a mnogi među >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << njima su takođe uveliko zasnivali porodice pre nego što su firme u kojima su radili počele da propadaju.
Godinama čekajući na drugu šansu, ovi ljudi prinuđeni su da se u međuvremenu snalaze, radeći poslove za koje verovatno nikada nisu verovali da će im biti izvor prihoda.
- Radila sam u životu razne stvari i sve što pre 20 godina ne bih mogla ni da zamislim. Fabrika je propala, kao i većina drugih, a hiljade ljudi su ostale bez posla. Tada sam završila frizerski kurs, ali nikada nisam uspela da otvorim salon, pa tako šišam, farbam i pravim frizure kada me neko pozove. Naravno, cena je mnogo manja, ali bude tu za hleb i mleko. Uveče pletem marame po narudžbini, pa pomalo kapne i od toga, a često radim za dnevnice. Za tri sata spremanja radnih prostorija uzmem po 1.000 dinara, a kada sam pomoćni radnik dnevnica je 1.200 dinara. Tako zaradim dovoljno, imam i vremena za odmor i porodicu. Nažalost, staž mi ne ide, ali nadam se da ću za godinu, dve uspeti negde i da se zaposlim - priča Zorica Garić, dodajući da nema posla kojeg se treba stideti, nego je sramota sedeti i čekati pomoć. Tako, zaključuje ona, uspeva da obezbedi više novca nego radnice u kioscima ili prodavnicama, pa uz muževljevu platu uspevaju da žive koliko toliko pristojno.
Najčešći način da prehrane porodicu nezaposlenima je rad za dnevnice od 1.000 do 1.800 dinara, u zavisnosti od vrste i težine posla, a tu su zanati za koje, kako kažu, treba imati samo malo osećaja u rukama, a trgovina i preprodaja su, u uslovima krize, najčešći izbor.
Preprodavci voća na Kvantašu, mlade žene koje prodaju naizgled najlepše voće na pijaci, prodavci garderobe i hrane, uglavnom su nekadašnji radnici fabrika. Svaka tri meseca se, kažu, pojavljuju u filijali Nacionalne službe za zapošljavanje da ih ne bi skinuli sa evidencije i da bi imali makar zdravstveno osiguranje, a svoj hleb zarađuju radeći na crno.
- Doselio sam se u Novi Sad iz Splita i nije bilo šanse da se z aposlim kao pravnik, pa sam prvo počeo da radim kao diler deviza. Malo pomalo, uzeo sam tezgu na pijaci, kasnije i na Kvantašu, pa sada uspevam da zaradim dovoljno da školujem dvoje dece i da im priuštim ekskurziju. Ja nemam drugog načina, a važno mi je samo da uspevam da izdržavam porodicu - priča Dragan K. On dodaje da će valjda nekada uspeti sebi da uplati penziono i da će deca, kada ne bude mogao, biti uz njega.
Čeka penziju kao izbacivač
- Otišao sam rano u penziju, ali zbog raznih birokratskih problema još je ne dobijam. Pošto mi je ćerka student i zaista nam treba novca, morao sam odmah da tražim posao. Hteo sam da radim kao portir, ali mi je jedan kolega sugerisao da su radnici obezbeđenja po klubovima mnogo bolje plaćeni. Nemam stalan angažman ni u jednom klubu, ali radim svakog vikenda jer me zovu iz nekoliko lokala kada neko od njihovih stalnih ljudi ne može da radi - priča nekadašnji policajac Milovan K..
.jpg)
