Izvor: Luftika.rs, 09.Jan.2020, 18:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rad za minimalac, izgladnjivanje i pretnje, kao svakodnevnica vozača pizza dostave
Bilo je kasno pre podne 1. januara, a novosadske ulice bile su gotovo puste – davno zaboravljen prizor. Stojala sam sama na velikoj raskrsnici Bulevara oslobođenja i Bulevara kralja Petra i revnosno čekala da se upali zeleno svetlo na pešačkom prelazu. Kako sam dobila znak da mogu da pređem i tek zakoračila na zebru, jedan usamljeni jahač koji je pod uslovom skretao desno prozujao je na samo pola metra od mene, brzinom jedva primerenom auto-putu.
Trebalo mi je neko vreme da se saberem, >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << a moj zamalo-dželat bio je već daleko. Ipak, uspela sam da vidim prepoznatljive boje picerije Caribik i veliku digitalnu štopericu na zadnjem staklu kako se zlokobno približava nuli.
Kažu da nam se u trenucima bliskim smrti život premota pred očima, a prvi prizor koji se meni premotao bio je lik moje dobre drugarice, kako sažaljeva svoga supruga koji je u nedostatku unosnije opcije morao da se zaposli kao pizza dostava u pomenutoj piceriji. Bio je isti period godine, a moja školska je tugaljivo priznala da će joj ovo biti prvi Božić koji proslavlja sama.
Okrenula sam je čim sam bezbedno stigla kući i saznala da joj dragi odavno ima drugi posao. Ipak, nisam imala mira i jako me je kopkalo šta mu je još osim jurcanja ulicama bio posao ta beskrajna četiri meseca.
Rad, rad i samo rad
„Vozač radi sve, jedino što ne slaže pice. Skupljao sam tanjire, postavljao baštu i redovno iz kombija istovarao sirovine“, započeo je priču s kiselim izrazom lica.
„Znam da je mogao da te ubije, ali nemoj mnogo zameriti bivšem kolegi. Dovoljno mu je mučno bilo što jedini mora da radi 1. januara pre podne, a verovatno je i tu picu morao da plati iz svog džepa.“
Da, ako Šumaheru koji vam donosi hranu za to bude potrebno samo minut više od predviđenih 29, njegov minimalac momentalno postaje još minimalniji, bez obzira na razloge njegovog kašnjenja.
„Danas barem ne mora da pazi gde staje – besplatan je parking. Redovnim danima, ako nas uhvate da smo parkirani u zoni naplate, kazna ide nama po džepu. Moj prvi, a nadam se i poslednji radni 1. januar proveo sam u Caribic pizza vozilu za dostavu. Novu godinu sam dočekivao s društvom, a dreger u koji pre svake smene moramo da duvamo prvi put je odreagovao. Ponadao sam se da će me uz ukor vratiti kući, a oni su me poslali na ulicu.“
Praznično i radno
Da se bilo šta dogodilo sa vozilom, bilo njegovom-bilo tuđom krivicom, on bi bio taj koji bi plaćao popravku štete, a leg’o bi i novogodišnji bonus u vidu kazne za vožnju pod dejstvom alkohola.
Ako nećeš ti, ima ko hoće
„Taj 1. januar bio je moj rekordni 14. radni dan zaredom. Nakon što me je dreger odrukao, menadžeru sam pomenuo i da sam tokom decembra imao samo dva slobodna dana. Njegov jedini komentar bio je da sam mogao malo bolje da se obrijem i da ako neću ja, ima ko hoće da radi.“
Pretnje otkazom pljušte bukvalno na dnevnoj bazi. Činjenica da ti se non-stop govori kako si u svakom trenutku zamenjiv i zapravo nezahvalan što čvršće nisi prigrlio šansu koja ti se pruža, možda je i najgori vid mobinga.
„Poseban krug svog ličnog pakla sačuvao sam za menadžere. Plata jedva da im je veća od naše, ali izgleda da je pojedinima tih par hiljada i prividni osećaj moći dovoljno da bi se pretvorili u neljude. Naš je zabranio da koristimo telefon, čak i dok se čeka na porudžbinu. ’Uvek ima šta da se radi’, redovno ponavlja, a onda teatralno povuče prstom preko stola koji po milioniti put treba obrisati. Ne znam da li je to praksa i kod ostalih, ali ovaj naš je čak imao i svog malog doušnika među vozačima. Čim sam se prvi put drznuo da sebi smotam cigaretu, gospodar je za to saznao pre nego što sam stigao da je popušim do pola.“
Gladan radnik – „zahvalan“ radnik
Sagovornik mi se ovde već vidno unervozio, pa sam lošim fazonom htela da mu okončam agoniju: Ako ništa drugo, barem si mogao da jedeš pice kadgod poželiš.
„Ma, kako da ne?! Vidiš, to je možda i najbizarnije iskustvo i zamalo sam uspeo da ga potisnem. Pica koja stoji duže od sat vremena i koja se povlači iz prodaje ima da bude oskrnavljena i učinjena neupotrebljivom, kako neko od zaposlenih ne bi mogao da pojede. Kada sam iskusnijeg kolegu upitao zašto se to radi i, ako već ne nama, preostala hrana baci životinjama koje su se uvek motale oko lokala, dobio sam vrlo nespretan i neubedljiv odgovor.“
Dakle, surovi kapitalistički poslodavac pokazao je da ipak ima dušu, preventivno sprečivši svoje sužnje da „bajatom“ picom pokvare stomake.
„Ne, ne… Treba da budemo gladni i treba da budemo očajni – bićemo unizniji i poslušniji. Kako oni vole da kažu – zahvalniji.“
Kada sam se vratila kući poželela sam da naručim picu iz Karibika i iz samilosti dostavljaču ostavim najveći bakšiš ikada, a onda sam pomislila da zbog mog milosrđa neki nevini pešak može lako da strada.
Radnice u srpskoj firmi morale da nose crvenu traku u danima menstruacije
