Izvor: B92, 14.Dec.1999, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Danas"
Nakon posete napustenoj zemlji
pise: Eva Katurkova
Deda u traganju za pilotom ubicom
"Je l' to prodaju vino?" upitala sam kada smo kolima prolazili pored prodavaca necega zelenkastog u litarskim flasama postavljenim na krov automobila. Prodavli su benzin. A zatim je sledio udarac za udarcem. Porusena rafinerija u Novom Sadu se sa puta ne vidi, medjutim, u Beogradu se sa mosta preko Save ulazi sirokom i donedavno >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << reprezentativnom ulicom, koja se lagano penje do izdignutog centra grada. U njenim palatama su se nalazila glavna ministarstva kao i Generalstab, tu su sedista ambasada. Za jednu palatu bila je dovoljna jedna raketa, za drugu su bile potrebne tri, pogoci su bili precizni, projektil je prosao kroz zgradu i ostavio je sa izmestenim unutrasnjim organima. Mnoge okolne kuce su jos uvek bez prozora, na horizontu se istice pogodjena zgrada Televizije, a posto zapadne diplomate Beograd jos izbegavaju, na americkoj ambasadi stoje neizbrisane protestne poruke.
Bombardovanje je bolna trauma za sve, i Miloseviceve pristalice, i protivnike njegovog rezima, medjutim, ona pece vise zbog svog unutrasnjeg znacenja, nego zbog stvarne unistenosti zgrada, gradjevina, rafinerija, puteva, mostova. Tokom bombardovanja poginuli su nevini ljudi, a Srbi to shvataju kao nanetu nepravdu. Jara Ribnikar, knjizevnica poznata u Ceskoj jos od sezdesetih godina, prica o dedi koji trazi pilota americkog bombardera cija je raketa ubila njegovu unuku. Dete je, kada ga je raketa pronasla, sedelo na nosi: "Sigurno ne bi svesno ubio dete, ali upravo to je strasno: samo je visoko gore pritisnuo dugme." Mozda je dogadjaj o dedi resenom da nadje tog konkretnog pilota istinit, mozda je to vec legenda. Legenda, medjutim, utoliko zivlja od stvarnosti jer pojacava otpor. Ciji otpor i protiv koga? Duboka kriza se ispoljava nehoticno, ne usudjujem se da odlucno napisem da je moje opazanje ispravno, ali to sto sam videla nazvala bih sindromom "napustenosti od sveta". Ispoljavao se svuda, u oficijelnim sferama i u osecanjima opozicije. I na sajmu knjiga. U dve prostrane hale desetine izdavaca, poznato nam je to i iz Praga, ovaj je bio veci od praskog, a i zivlji, a sto je glavno, u hale i medju standove je kuljala neverovatna kolicina ljudi. Uglavnom mladih. Ponegde se nije moglo ni progurati, sajam je bio dogadjaj, i ne samo zato sto su se tu prodavale knjige po nizoj ceni.
Glad za kulturom bila je propracena tuznim obelezjem: na sajmu su ucestvovala dva-tri inostrana standa, opazila sam grcki, od nas jedna jedina izdavacka kuca "Dauphen", bez standa, za njega nije bilo para, samo u liku Danijela Podhradskog. Direktor sajma, pisac Ognjen Lakicevic organizovao mi je citanje, prostor odredjen za to bio je ispunjen do poslednjeg mesta. U prvom redu je, pored jugoslovenskog ambasadora Djoke Stojicica, pesnika kome je u "Dauphenu" izasla zbirka stihova, sedeo cak princ Tomislav, sin ubijenog kralja Aleksandra. Profesor Kvapil sa beogradskog univerziteta citao je odlomak iz "Prijateljica u domu tuge". Prilikom mojih odgovora na pitanja, koja nisu bila samo iz oblasti kulture, osecala sam iz publike skoro opterecujucu paznju. Bila sam iz drugog sveta, covek spolja. Direktor sajma me je skoro zaklinjao da sledeci put na sajmu ucestvuju i ceski izdavaci, a uzasa te odvojenosti od sveta, onog osecanja odbacenosti i napustenosti ponovo sam postala svesna prilikom posete akademika Predraga Palavestre, predsednika Srpskog PEN centra.
Docek kakav treba da bude, velicanstveno stepeniste zgrade Akademije, sekretarica s kafom, razgovor se prvo vodio o radu na cesko-srpskom i srpsko-ceskom recniku, prvi deo je vec izasao, drugi je u pripremi za stampu, akademik Palavestra je o tom opsteznacajnom akademskom poduvatu, autorski i finansijski zahtevnom, vodio sa nasim ambasadorom Ivanom Busnjakom vec niz pregovora, a onaj dah duboke napustenosti se pojavio u razgovoru odjednom, bez upozorenja. Kao predsednik PEN kluba akademik Palavestra je opisivao kako se postepeno ucvrscivao polozaj srpskog centra u PEN federaciji, kakvu su nepaznju sebi dozvolili kada su na kongresu izneli predlog da se blokada kao princip kazne odbaci i kako su na sledecem kongresu popravili sliku o sebi drugacijim predlogom. A posto u PEN-u radi dugo i radio je u njemu i davno, za vreme Tita, kada je kod nas PEN bio zabranjen, kako su mu asocijacije prolazile kroz glavu poceo je da pripoveda jednu recitu scenu. Marsal Tito je, kao vrhovni predstavnik zemlje-domacina medjunarodnog kongresa, pozvao kod sebe odbor PEN-a, medju gostima je bio i Hajnrih Bel i taj je glavu drzave zamolio da oslobodi upravo uhapsenog pesnika. Nisam razumela kako je molba prosla, ali taj dogadjaj nije zbog toga ni isprican. Ubacio ga je u razgovor pritisak odnosa, nepodnosljiv ne samo iznutra, zbog krize u zemlji, vec i spolja, zbog odnosa sveta prema Srbiji. Taj dogadjaj je govorio: Hajnrih Bel nije bio ravnodusan prema sudbini jednog srpskog pesnika, dok... Da, dok. Dok se svet danas ponasa prema Srbiji kao da je zarazena leprom.
Blokada je, pre svega, ekonomska. Nijedan avion sa Zapada ovde ne sme da sleti, za Srbe obavezne vize, nikakva nafta, nikakva struja, ruski gas tek posto je Madjarska dozvolila transport kroz svoju teritoriju. Bas tih dana kada sam bila u Beogradu nas parlament se prikljucio blokadi, izglasao je zabranu uvoza energije i robe u Srbiju, koje bi pomogle da se odstrane posledice bombardovanja. A od blokade profitira Slobodan Milosevic, svake nedelje izjavljuje koji je most, put ili prugu ocinski popravio.
U Beloj Crkvi, gde zivi velika ceska zajednica, seljak me je iz jednog manjeg sela, takodje napola ceskog, upitao za benzin. "Jesenji radovi su sezdeset pet posto gotovi", rekao je predsednik opstine. Ovaj uspeh, od koga zavisi ishrana stanovnika tokom sledece godine, uslovljen je i uspesnim svercom. Bela Crkva lezi uz samu granicu sa Rumunijom. "A kako to radite?", upitala sam i nas zemljak u blokiranoj Srbiji je rekao: "Sedimo nocu tiho pored puta dok ne naidje auto." Benzin ili nafta se svercuju i u dzakovima od vestackog djubriva, pa je benzin ponekad crn, cesto je pomesan sa vodom. "Cim auto naidje, nabacamo dzak na ledja i bezimo." A traktor polje ili izore do kraja, ili stane jer je nestalo benzina, ili je u motor usla voda. Kad smo na drugom kraju zemlje prelazili madjarsku granicu, covek sa razdrndanim kolima madjarskih tablica je kraj benzinske stanice punio naftom tri velika bureta smestena u prikolicu.
Navodno, dokle god Slobodan Milosevic bude na vlasti, Srbija nema sansu i obicnom coveku ne preostaje nista drugo nego da sam trazi put da spase osnovnu egzistenciju. Preduzimljivost sam videla na svakom koraku, ali bivsi jugoslovenski rezim nikada nije onemogucio privatno preduzetnistvo u toj meri da proizvede kod ljudi zavisnost od drzave. I zato funkcionise trgovina. Raznih nivoa, orijentacije i organizacije, raj za siromasne. Posrebreni pehari za liker, neizmerno prefinjenog oblika, kostali su nekoliko maraka - najsigurnija valuta. Lepa, fino obucena gospodja uparkira kola tako da je gepek okrenut ka ulici, otvori ga i ima tezgu. Kola do kola, tezga do tezge, nabavicete kod njih sve sto moze da se kupi u fri-sopovima na granici, od toalet papira do fine kozmetike. Ni u najvecoj guzvi vas niko nece pokrasti. U Beogradu zivi jedna posebna zena, relativno uticajna, sto je moguce vise apoliticna, Borka Pavicevic. Osnovala je centar za dekontaminaciju kulture od totalitarnog nanosa. Zavijena u crnu slojevitu odecu, kose sklonjene sa cela, prefinjena, nezna, tuzna: "Kako ste to izveli?" "To" je znacilo prevrat. Mladi pisac i esejista Jovan Zivlak je na sajmu od izdavaca uzeo svoje autorske primerke upravo izdatih eseja, imao je dva i jedan mi je dao, jer me je zaitneresovala recenica iz komentara povodom intervencije na Kosovu: Etika je kopile vlasti.
Autor je poznata ceska spisateljica
"Blic"
Biljana Srbljanovic:
Mi imamo Kalimero sindrom: stalno kukamo nad velikim svetskim nepravdama koje se lome na nama. Niti sam srpski pisac, niti antisrpski, i uopste ne mogu da se definisem u tim okvirima
Ravnodusnost nas je dovde dovela
Pise: Zeljko Jovanovic
Sagovornica "Blica", dramska spisateljica Biljana Srbljanovic, ovu godinu, koja se pored ostalog zove i ratna, ne izdavaja kao narocito znacajnu. Bez obzira na to sto se tokom 1999. preko dvadeset pozorista u Evropi odlucilo da igra njene komade - "Porodicne price" i "Beogradsku trilogiju". "Gledano iz ugla promocija mojih tekstova, neke kolicina igranja, naravno da je ovo moja najuspesnija godina. Ali, s druge strane, karijera i sve sto pisanje podrazumeva, dolazi kasnije ili ne dolazi, i samo po sebi kasni za onim sto si vec odziveo i zavrsio. Meni je mnogo vaznije sto sam ove godine napisala jos jednu dramu i to je ono zbog cega je ova godina za mene vazna licno i profesionalno.
Od dramske spisateljice koja je jedno vreme bila "pod lupom" najednom su vas, nakon uspeha u svetu, poceli svojatati.
- Mislim da toga ipak nema mnogo. U svojim istupanjima i pisanju ja sam bila vrlo jasna. Niti sam srpski pisac, niti antisrpski, i uopste ne mogu da se definisem u tim okvirima.
Kada smo razgovarali, tokom rata, bilo je vazno sta je ko radio u ratu. Sada se postavlja pitanje sta radimo u miru.
- Sve vreme radim isto i pod istim okolnostima. Vec duze vremena zivimo u stanju stalnog rata sa povremenim primirjima, dakle isto. Pokusavam da se koncetrisem na to da me ne ometaju distrakcije koje spoljni svet namece, bilo da su to sirene ili neposredna ratna opasnost, borba sa sopstvenom savescu ili socijalni problemi, cak premijera ili neki drugi dogadjaj. Ja, dakle, samo pokusavam da se odvojim i ponasam kao pisac. Znaci kao covek koji neprestano pise.
Kako se zove vas novi komad i da li ce skoro biti igran?
- Zove se "Pad" i na pragu sam mogucnosti da bude izveden sledece godine, ovde u Jugoslaviji.
E, to je sada malo siri pojam sa tendencijom da postane geografski neprecizan.
-Opcija na kojoj radim jeste Beograd, a ako me pitas za mogucnost igranja u Crnoj Gori, posto je to sada cesta pojava, onda nemam neki poseban stav o tome. Kulturni prostor je za mene ostao isti.
Malopre ste pomenuli jedan utisak u vezi s jednim takodje zajednickim ili bivsim zajednickim kulturnim prostorom.
- Ne volim te utiske s pijace zato sto su oni uvek razocaravajuci, od toga na koji nacin ti nude svoj krompir, preko nacina na koji ti zakidaju na meri, do toga da danas cela pijaca bruji o tome da je umro Tudjman, radujuci se. Meni je to strasno. Prvo - covek je umro, drugo - bio je grozan politicar, ali je umro, a trece -mislim da mi imamo mnogo vaznijh i mnogo tezih problema nego da se bavimo time. Njegov najblizi saradnik je i dalje sa nama.
Veoma ste angazovani na svim protestima u gradu.
- Moja licna potreba jeste da podrzim svaku vrstu napora koji pokusava da nesto pokrene. Posto su protesti na ulici najmasovniji, svojim prisustvom samo zelim da budem jos jedan broj u toj masi iako licno ne verujem da masa moze nesto da promeni. Ipak u tom trenutku smatram da je, pogotovu kada ljudima preti neka opasnost na ulici, duznost podrzati ih. Moje je mesto uz njih, mada je veliko pitanje koja je to vrsta opasnosti. Ako znamo na sta sve policija moze da bude spremna, na kakav sve teror, onda bezanje pred pendrecima i nije neka opasnost.
Mnogi kao nacin borbe predlazu bojkot, bekstvo u svoju privatnost, u ravnodusnost?
- Meni se cini da je ravnodusnost i dovela da svega ovoga. Nije blizu pameti da covek manifestuje ravnodusnost u trenutku kada se dogadjaju krupne stvari. To unizava samog coveka i protiv sam bilo koje vrste eskapizma. Ovo govorim kao intelektualno bice, mada sam privatno, kao obican gradjanin, cesto u situaciji da ugasim radio kada naidju vesti ili da prestanem da citam novine. Ali, to izdrzim dva dana. Medjutim, problem je sto se citava zemlja sve vreme ponasa tako. Zakon o univerzitetu je prosao upravo zato sto su profesori i studenti bili krajnje ravnodusni prema njemu. U pojedinim, retkim slucajevima se to pogubno zavrsilo po neke profesore dok su njihove kolege bile ravnodusne cak i prema tome. Zakon o stampi je doveo do toga da gradjani placaju sve vecu cenu jer je kazna svaki put veca, samim tim i cena novina, i na kraju ce potpuno prestati da kupuju novine. Vlast hoce upravo to, da se prepustimo njima u ruke potpuno.
U poslednje vreme se kod nas moze cuti dosta kritickih tonova i prema Medjunarodnoj zajednici.
- Mi imamo Kalimero sindrom i stalno kukamo nad velikim svetskim nepravdama koje se lome na nama. Ono sto je problem medjunarodne zajednice jeste i nas problem i strasno se prelama preko nas. Ali mi pre svega imamo nas lokalni, licni problem. Nasa vlast sprovodi krajnje necivilizovane i neeticke norme ponasanja citavu deceniju. Globalni problem jeste to sto se citava svetska zajednica ponasala krajnje pogresno prema nasem problemu ponasajuci se prema Milosevicu kao jedinom legitimno pregovoracu odavde. Teret krivice snose i oni. Postoji i nesto sto je, nakon rata u Evropi, u koji su bile umesane sve evropske zemlje, mahom sa levim ili kontradesnim vladama, postao globalni problem. Vec sada, na prvim izborima za Evropsku uniju u Italiji ili na parlamentarnim izborima u Austriji leva opcija gubi. Gradjani Evrope kaznjavaju svoje vlade i biraju drugu opciju, veovatno je da ce republikanci pobediti u Americi i to nikako nije dobra opcija za citav svet. Ali i dalje je to veoma visoka politika za ono u cemu mi zivimo. Na globalnom planu mi dakle ulazimo u eru vladavine desnice i to nije dobro ni za Evropu ni za nas.
Cesto putujete, kako to izgleda iz spoljasnje perspektive?
- Postoji gomila primera koji ce potvrditi da je stanje u Evropi ili Americi lose, da se rade neverovatne stvari. Postoji na kraju krajeva jedna jeziva institucija koja se zove NATO i koja pocinje da globalizuje svet kako bi ga pretvorila u jednu globalnu vojnu fabriku, ali upkos tome mi imamo ogromnih problema, nasih, a neka Amerikanci i Evopljani resavaju te probleme o kojima nasi ljudu raspredaju po pijacama. Tek kada ovde sredimo stvari mozemo se relevantno baviti i globalnim problemima.
Kako na primeru vase nove drame izgleda vas licni angazman?
- Ona je do te mere angazovana da u jednom trenutku prestaje da bude drama. Ponekad kazem prijateljima da bih volela da je vidim kao neku inscenaciju poput onih nekadasnjih prvomajskih gde bi moj tekst bio citan iz koznih fascikli. Nemam vise strpljenja da slusam duze od deset minuta nista sto se direktno ne odnosi na nasu konkretnu sitauciju u kojoj svi zivimo. Stoga je drama "Pad", na odredjeni nacin, moj zaokret i u formalnom i u tematskom smislu.
