Izvor: Politika, 19.Nov.2009, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorište nije pozorište bez provokacije
Treba malo i rizikovati. Sa merom, naravno, i ponuditi publici nove, drugačije, eksperimentalne rediteljske poetike, kaže poznata pozorišna kritičarka
Ana Tasić, teatrolog i pozorišna kritičarka lista „Politika”, članica je novog selektorskog tima koji će birati predstave na predstojećem 55. Sterijinom pozorju u Novom Sadu. Upravni odbor Pozorja imenovao je Anu Tasić za selektorku predstava nastalih prema tekstovima domaćih pisaca.
Ova vrsta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << posla Tasićevoj, međutim, nije nepoznata. U svojstvu selektora već je birala predstave na Danima komedije u Jagodini, ali i u programu „Šoukejs” na Bitefu. Posle ostavke direktora Pozorja Ivana M. Lalića, sa Anom Tasić razgovaramo o njenom selektorskom radu koji već uveliko traje.
Koja su i kakva čitanja srpske drame po Vašoj „meri”?
Pozorište, po definiciji, treba da menja naše stavove, da izaziva konvencije i klišee, da nas suočava sa istinom, podseća na istoriju, otvara naše emocije, zadirkuje intelekt... Važne su, pri tome, umetničke vrednosti dramskog teksta, ali je važnije njegovo izvođenje, dakle, specifičnosti rediteljskog pristupa, kvalitet igre glumaca.
Za uspeh festivala neophodan je mozaik različitih poetika. Da li je moguće popuniti sve kockice?
Svakako treba težiti tome. Mislim da na programu festivala treba da se nađu različite predstave, ne samo one koje predstavljaju tzv. siguran uspeh, dakle „velika” rediteljska i glumačka imena, ansambli JDP-a ili Ateljea 212. Dakle, treba malo i rizikovati, sa merom, naravno, i ponuditi publici nove, drugačije, eksperimentalne rediteljske poetike, neke koje će ih i zbuniti, iznervirati, uspavati, možda čak i isterati iz pozorišta. Festival bez toga ne bi bio živ. Provokacija je veoma važna, pozorište nije pozorište bez provokacije.
Godinama se diskutovalo o neophodnosti promene koncepta Pozorja. Danas su mnogi rezervisani prema novom konceptu ovog prestižnog pozorišnog skupa. Gde je tu sredina?
Kao i svi segmenti društvenog života, tako i ovaj pozorišni, festivalski, u procesu je tranzicije, dakle, traženja svog identiteta. Okolnosti su se promenile, rasparčavanjem teritorije nekadašnje Jugoslavije, menjanjem zakona, postepenim okretanjem ka tržištu... Sve to utiče na transformaciju organizacije, strukture i sadržaja festivala. Promene su, dakle, neminovne i posledica su prirodnog toka stvari. Rezultate ćemo kasnije videti, pa oceniti da li su promene bile dobre ili loše.
U Vojvodini, prema podacima, samo dva odsto građana posećuje pozorište, u Srbiji za procenat više. Kako te brojke povećati?
Boljim marketingom, smanjenjem cena ulaznica ili, još drastičnije, besplatnim ulazom, što je bio slučaj sa festivalom u Smederevu... Mislim da su, u tom smislu, marketinške aktivnosti direktora Pozorja, Ivana Lalića, bile vrlo efektne. Marketinška kampanja prošlog Pozorja upravo je bila usmerena na taj problem, dakle privlačenje najšire publike da ide u pozorište. Tu se apsolutno slažem sa njim: pozorište nikako ne treba da bude elitistička umetnost, treba, zapravo, da se bori protiv elitizma. Ono treba da se obraća svima, da bude dizajnirano tako da ga svi razumeju. Naravno, ne u onom banalnom smislu. Šekspirovo, odnosno elizabetansko pozorište, za to je dobar primer.
Ove jeseni ste tako uporno obilazili „pozorišnu” Srbiju. Šta odlikuje aktuelni pozorišni trenutak kod nas. Šta zavređuje pohvale? Šta zamerate?
Pored opšte finansijske krize o kojoj je postalo suvišno pričati i koja, naravno, u negativnom smislu, utiče na produkciju, osećam i neku kreativnu stagnaciju ili zamor, kako god definisali to odsustvo dobrih ideja u pozorišnom životu, možda najviše u Beogradu. Ova sezona u Beogradu je dosta loše počela, umetničke vrednosti predstava koje su premijerno izvedene uglavnom nisu na zavidnom nivou. Zameram malo pojedinim beogradskim pozorištima na snobizmu i aroganciji koje ponekada pokazuju, kao da misle da se podrazumeva da su najbolji u zemlji i nije im previše stalo do učešća na domaćim festivalima. Ne volim da generalizujem i ne kažem da su svi takvi, ali, ipak, to je neki bitan utisak.
Pozorišta izvan Beograda, u Subotici, Somboru, Novom Sadu, Užicu, Nišu, poseduju veću vitalnost, kreativnost, želju da rade i da se dokažu, a tu su, onda, i rezultati. Od 15. marta, datuma od kojeg kreće selekcija za naredno Sterijino pozorje, do danas, pogledala sam nešto više od trideset predstava nastalih na osnovu domaćih tekstova i, zaista, među njima, najbolje, ili najzanimljivije, nisu iz Beograda. Neke od njih su nastale na scenama nacionalnih manjina, mađarskih i rumunskih: „Pomorandžina kora” Kokana Mladenovića u Novosadskom – mađarskom pozorištu, „Safe House” Zoltana Mezeia, na mađarskoj sceni Narodnog pozorišta u Subotici, Kišova „Elektra”, u režiji Bore Draškovića, na rumunskoj sceni pozorišta u Vršcu itd. To su teze koje traže diskusije.
Borka Trebješanin
----------------------------------------------------
Umetnička vrednost jedino merilo
Koliko je Vaš rad nezavisan, odnosno, koliko je selektorski posao podložan uticaju?
Pitanje nezavisnosti rada selektora je vrlo individualno, ono zavisi od ličnog integriteta selektora, odlučnosti i upornosti da se ne podlegne uticajima. Imala sam dosta iskustva sa tim problemima kao trogodišnji selektor „Dana komedije” u Jagodini. Bilo je dosta pritisaka, što od strane kolega, što od strane nekih upravnika pozorišta, ali, zaista, tu nikada nisam pravila kompromise. Mislim da je borba za nezavisnost i odlučnost u sprovođenju plana i koncepta izuzetno važan aspekat selektorskog posla. Pretpostavljam da će u procesu selekcije Sterijinog pozorja, u tom smislu, biti gore, ali tu zaista nemam nikakve dileme. Čvrsto ću stajati iza programa koji potpišem, pri čemu će umetničke vrednosti predstava biti jedina merila.
[objavljeno: 20/11/2009]
