Izvor: Luftika.rs, 10.Maj.2020, 20:10

Najbolje obećanje koje sam sebi dala: Nikada nećeš čekati u redu za brendirane krpice

Često sam trčala za tramvajem, i uglavnom bi ga stigla.
Jednom sam trčala dugo, nekih pedeset metara, gužva je bila, sporo se praznio i punio, pa sam procenila da ću ga uhvatiti. Bila je to loša procena.
Vrata su mi se zatvorila skoro pred nosem i ostala sam onako zadihana i sroljana, suknja se obrnula, majica ispasala, na stanici sama. On se udaljavao, ljudi koji su verovatno pratili moj šprint su me sažaljivo gledali kroz staklo.
Zvuči banalno, svaki dan nekom pobegne >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << tramvaj ili gradski pred nosem, ali meni je to bio kao momenat osvešćenja da više nikada neću trčati za bilo čim, i još važnije za bilo kim, da opet ne bih napravila lošu procenu i osećala se ko ker.
Slika žena koje stoje u dugačkom redu u Francuskoj ulici u Beogradu, čekajući samo dan nakon ukidanja vanrednog stanja da kupe brendirane haljine na popustu podsetila me ja na ovaj osećaj.
Jer kao što sam sebi rekla “nećeš više nikada juriti za bilo čim ili za bilo kim ko obezglavljena” tako sam sebi obećala i da neću stajati u redovima.
Ako imam da kupim van sniženja kulturno, bez guranja i višesatnog čekanja imam; ako nemam, neka me u onome što imam, makar bilo i dotrajalo, sve u redu.
Toliko godina sam gledala raznorazne redove. Slušala mamu kako se dovija sa prodavcem da joj skloni ako stigne litar ulja, samo jedan litar, i kako odlazi od prodavnice do prodavnice moleći u vreme inflacije da joj unovče ček da bi bratu mogla da plati mesečnu kartu do srednje škole.
Gledala sam u to vreme na televiziji redove, bolje reći kolone ljudi koji u traktorima odlaze od svojih domova.
Gledala sam kako se ljudi tuku kod cerade kamiona za veknu hleba. Gledala sam kako se tuku po ćoškovima za litar ulja.
Videla sam kako su se pobili oko jeftinih Lidlovih pilića. I najnovije, kako hrle i prazne rafove u vanrednom korona stanju.
Zbog svega toga, sasvim sam sigurna da bolje obećanje sebi nisam mogla da dam od toga da ne jurim, ne čekam u redovima da bih nešto sniženo kupila, ne otimam se za bilo šta.
Ovde su redovi i van gore pobrojanog nažalost normalna stvar.
Čekaj kod doktora, čekaj za registraciju, čekaj na pregled specijaliste, čekaj da se skućiš, čekaj da budale s vlasti odu, čekaj ispred šaltera, čekaj da skupiš svu papirologiju i nalaze da ti izvade kancer. Čekaj.
Prođe život u čekanju.
U tom dugačkom redu (skup kao na mini koncertu) u Francuskoj ulici stajao je i jedan momak sa bebom u naručju.
Da ne pominjem da je malo ko imao masku i da je razmak između njih bio svega pola metra, ni toliko.
Ali, ono što mene čudi je ta spremnost da uprkos tek ukinutom vanrednom stanju, ali ne i merama, stojiš satima u redu da bi kupio brendiranu haljinu.
Korona će utihnuti, ali potreba ljudi da stoje u redu da bi kupili markirano sniženo je nešto što se neće nikad iskoreniti.
I ne samo markirano, uglavnom je akcenat na sniženo. I sa tim nema veze siromaštvo, siromašni ljudi se uglavnom ne guraju za jeftino jer bi ih to sigurno još više “podsetilo” da su siromašni.
Radila sam promocije sireva svojevremeno u velikim marketima, najviše su ih sa tacne mažnjavale “gospođe u bundama” koje su se uvek raspitivale imam li nešto na poklon, neku činiju ili tacnu za rezanje, podmetač ili čašu.
Dalje, radeći kao novinar na prijemima u Izvršnom veću oko tacne su se najviše gurali političari.
Siromaštvo duha je u trendu. I njegovi vidljivi simptomi su laktanje, guranje za nešto što se deli džaba ili je sniženo, otimanje iz ruku, kićenje brendovima, materijalnim stvarima, stvaranje identiteta na posedovanju.
Zamišljam šta bi moglo da me natera da ustanem ujutru i stanem u red sa ostalim ženama da bih za nekoliko sati dobila mogućnost da kupim brendiranu haljinu na sniženju. I kako bih se osećala u tom redu.
Kupim je i šta onda?
Obučem je, logično i izađem negde u grad. Tamo će malo ko znati da je ta haljina brendirana, zapravo znaću samo ja.
A ako ću znati samo ja i ako ću se ja zbog te brendirane haljine osećati superiornije onda znači da sam u problemu, samo toga još nisam svesna.
Superiorno možeš da se osećaš i u haljini od Kineza za 2500 dinara, važno je da su ti gaće cele. Samo na tome treba da radiš i taj “rad” se uglavnom ne odnosi na čekanje da kupiš nešto brendirano na sniženju, u toku vanrednih mera, pride.
Superioran postaješ kada prestaneš da trčiš za posedovanjem, kada ti je lepo već zbog same činjenice da se ne guraš, ne čekaš, ne lakataš, kada shvatiš da ne moraš imati ono što je u trendu, što je must have, što će te kao učiniti posebnijom.
Jer neće.
Siromaštvo duha leči se logično jedino bogaćenjem duha, a to nema mnogo veze za brendiranom haljinom na sniženju.
 Nisam ćerka Zorana Babića i nemam bundu da vam pokažem!

Nastavak na Luftika.rs...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Luftika.rs. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Luftika.rs. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.