Izvor: Plakatt.com, 23.Dec.2009, 02:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NIKA RADIĆ / KOMUNIKACIJA IZNAD SVEGA - DISKONTINUITETI, PREKIDI, PRAZNINE I KRATKI SPOJEVI
Muzej savremene umetnosti Vojvodine,
Novi Sad
Wednesday
23 Dec
00:00
- 12 Feb
00:00
Izložba Nike Radić je retrospektiva izabranih projekta i realizacija nastalih tokom dvehiljaditih godina. Nika Radić je umetnica koja deluje, pre svega, u Berlinu i Zagrebu. Ona deluje na internacionalnom planu i svoj rad prezentuje na brojnim izložbama po Evropi. Nakon završene akademije i mačo faze praviljenja velikih skulptura, Nika Radić je shvatila da je ono što joj se u stvari sviđa, sâm način na koji gledaoci koriste njene skulpture. Dopalo joj se što posmatrači postaju korisnici i mogu da sede na radovima ili se kreću po njima. Onda je počela da radi instalacije u kojima je svesno odlučivala o tome kako ljudi treba da se kreću u galerijskom prostoru. Osim praktičnih promena razlog je ležao i u tome što se njeno interesovanje sve preciznije formiralo oko teme komunikacije, a video nudi neke mogućnosti izraza koje medij skulpture ne poseduje.To je ujedno i osnovno pitanje na koje ona ukazuje u svom radu. Problem sa komunikacijom je isti u umetnosti i svakodnevnom životu i mnoštvo je različitih nivoa komunikacije u svakodnevnom razgovoru.
'Tradicionalno smo učili da je komunikacija nešto što se odvija između onoga ko šalje poruku i onoga ko je prima. Zatim je tu i šum na kanalima komunikacije koji može da dovede do distorzije poruke. Da bismo uopšte mogli da komuniciramo, moramo da imamo toliko toga zajedničkog. Sama činjenica da moramo govoriti istim jezikom je veoma očigledna, ali to ni približno nije sve. Moramo imati i mnogo zajedničkih iskustava da bismo bili u stanju da pojmimo šta je druga osoba htela da kaže. Ja onim što radim ne šaljem neku poruku. Ono što obično radim je da pronađem zanimljiv aspekt ... pa života, pretpostavljam, i onda pronalazim male primere gde mislim da je to veoma vidljivo ili očigledno. Posmatrači mogu da čitaju situaciju na isti način, ali možda i neće. Kada je iluzija uspostavljena, otvoreni smo da verujemo jos više, tako da počnemo da posmatramo i projektovanu sliku osobe kao nešto stvarno. Bilo je čudno kada sam prikazala '3 prozora' u Augustštrase u Berlinu. Ljudi bi prošli pored, zastali i rekli 'ej, vidi, ovi prozori nisu stvarni'. Neverovatno je kako sklapamo slike i uvek pravimo veze sa nečim u šta verujemo, čak i kada je ono što vidimo sasvim različito od stvarnosti... delo se pretvara u neku vrstu Roršahovog testa, ali meni to ne smeta. Ja više nemam kontrolu nad delom jednom kada je izloženo."
