Izvor: Luftika.rs, 28.Dec.2019, 17:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ministre, zamislite devet dana puta 24 sata sa višestruko osuđivanim silovateljem i onda dajte izjavu
Vesti o nestanku dvanaestogodišnje Monike Karimanović nižu se kao na traci.
Ovo je deveti dan potrage u koju je trenutno uključeno oko 600 pripadnika policije i žandarmerije, lovačkih društava, dobrovoljaca, dronova, helihoptera, termovizijskih kamera, pasa tragača.
Uprkos tome, višestruko osuđivani silovatelj i pedofil Ninoslav Jovanović poznatiji kao “malčanski berberin” uspeva da im pobegne zajedno sa devojčicom.
Do sada je pretraženo više od 50 sela i zaseoka >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << u okolini Knjaževca.
– Naš apsolutni prioritet je da pronađemo Moniku živu i zdravu i da je vratimo porodici, a da monstruma koji ju je oteo privedemo pravdi i smestimo iza rešetaka – rekao je Stefanović.
Ova rečenica je nakaradna na više nivoa, upravo koliko i propust celokupnog pravosudnog sistema koji je dozvolio da se višestruko osuđivani manijak pusti na slobodu bez nadzora i obaveznog psihijatrskog lečenja.
Naravno da je prioritet da se Monika vrati porodici živa, ali pitanje je koliko će biti fizički i mentalno “zdrava” kako je istakao Stefanović.
Zamislite, ako imate jak želudac, devet dana puta 24 sata sa manijakom koji je odrobijao skoro 20 godina zbog seksualnog iživljavanja nad devojčicama, prethodno im šišajući kose.
To je 216 sati sa silovateljem za kog je utvrđeno da ima psihopatsku strukturu ličnosti i koji se na ovaj način sveti, najverovatnije zbog trauma iz detinjstva u kom je često bio tučen, pre svega od majke koja je pred njegovim očima menjala muškarce, a zatim ga šišala i vezivala lancima u zabačene zemunice.
To je 12.960 minuta sa psihopatom za koga su veštaci još davno utvrdili da će ponoviti zločin čim bude na slobodi, ali ih niko nije čuo. Ili ih je prečuo.
A ministar sada kao apsolutni prioritet navodi hapšenje monstruma i njegovo stavljanje iza rešetaka.
Više nas zanima zašto iza rešetaka nije ostao.
Malčanski berberin, znalo se odavno, je monstrum i nikada nije trebalo ni da bude van tih rešetaka.
Zbog propusta pravosudnog sistema Monika sada ispašta. Zapravo, “ispašta” je blaga reč.
Monika živi horor koji se neće u potpunosti okončati hapšenjem Jovanovića.
To je dete koje bi, da je pravde i sreće, sada trebalo da se igra sa drugaricama u svojoj sobi, bezbrižno i nasmejano, a ne da noći po mračnim pećinama zlostavljana od manijaka koji je pušten tri godine ranije.
Za ovo nema opravdanja.
Kao što nema ni opravdanja za svedoke koji su videli berberina kako vuče dete kraj pruge.
To su isti oni ljudi koji su okrenuli glavu od manijaka koji je prošle godine u tramvaju uznemiravao maloletnu devojčicu.
To su svi oni ljudi koji okreću glavu od zvukova nasilja komšije nad komšinicom.
Koji okreću glavu i “ne mešaju se” kada vide momka kako tuče devojku na javnom mestu.
Koji ne razdvajaju klince kad se pobiju pred školom.
Koji znaju da je rođak nasilan i da je već nekoliko puta tukao ženu i decu, ali su iznenađeni jer nisu verovali da je spreman i da ih UBIJE.
To su ljudi koji koketiraju sa nasiljem, ne shvatajući ga ozbiljno.
JER SE PLAŠE ZA SEBE. JER NE ŽELE DA SE MEŠAJU. JER TO NISU NJIHOVA POSLA.
Da je samo jedan čovek glasno viknuo: “Ostavi tu devojčicu!” možda bi potraga bila okončana 6. dan.
Da je samo jedan sudija lupio o sto i rekao “E, ne može da se pusti tri godine ranije! On mora na obavezno lečenje, ovaj čovek je opasan” možda do svega ovoga ne bi došlo.
Okrećemo glavu od tuđe muke, problema, propusta i postajemo aktivni kada se nesreća dogodi. Tada komšije znaju sve o Jovanoviću i njegovoj sumornoj prošlosti i detinjstvu, tada kriminolozi do detalja prave njegov psihološki profil, tada se vaskrsavaju preteće reči Jovanovića još iz 2005: “Ovo je ništa, šta ću tek da radim”, tek tada se ozbiljnije bavi njegovim fejsbuk profilom na kome je imao preko 3.500 prijatelja, žena i njihove dece. Tek tada, kada se nesreća dogodi, shvati se ozbiljnost psihopate i traže se krivci. Nebojša Petković, penzionisani inspektor niške policije koji je 2005. rukovodio hapšenjem Ninoslava Jovanovića, prisećajući se njihovog susreta, kaže da je monstrum delovao sasvim normalno, što je još jedan dokaz koliko je opasan.
-Pričali smo dosta, ne bih o detaljima, ali mi je u jednom trenutku rekao: “To je jače od mene, ne mogu tome da se oduprem” – kaže bivši inspektor.
Ovo priznanje Jovanovića trebalo je biti svima upozorenje.
Ali nije bilo, pa sada imamo dvanaestogodišnju Moniku kao novo upozorenje da se ovako nešto nikada više ne ponovi, da nijedan roditelj nikada više ne bude u ovakvoj ili sličnoj situaciji.
– Mono, pile, majka je uz tebe, srce moje, znam da si jaka, znam da imaš želju za dalje. Pile mamino, samo hrabrost i biće ti bolje, i biće ti lakše da prebrodiš sve ovo, pile mamino. Verujemo u tebe, verujem da možeš da izdržiš. Neka se on kiti sa time, ali ti si jaka, pile moje. Ljubi te majka, puno te pozdravlja, srce, jedva čekamo da te vidimo, da te zagrlimo. Verujem da ti još više nas želiš da vidiš, ali budi srce moje hrabro i samo napred, uskoro se vidimo, čekamo te, želimo te. Samo gledaj da nam što pre dođeš kući – poručila je vidno potresena majka devojčice Aleksandra Karimanović.
Monika, žao nam je.
Životinju kojoj ste podarili slobodu, vi primite u svoju kuću
.jpg)
