Izvor: Luftika.rs, 03.Jul.2020, 17:40
Mi smo svi zaraženi, a to je zaraza za koju nema leka
Otuđenost, sebičnost, gramzivost, pohlepa, nezahvalnost… Dug je niz „zaraza“ koje proždiru ljudsku populaciju već vekovima. Kolumna Jovane Kešanski za Lola magazin priča jednu srceparajaću, ali i otrežnjujuću priču.
Prenosimo vam je u celosti:
U mom kraju kasno noću se čuje pas.
On laje kao da se neko smeje.
Onako grohotom.
Iza druge tarabe, neki drugi pas cvili. Cvili glasno kao da će neko da umre svakog momenta. I ta dva laveža, ovaj što liči >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << na smeh i ovaj što zvuči kao plač, seku noć i sudaraju se.
Tako je i u životu. Jedni plaču, drugi se smeju. I taj plač i smeh se, kao ovi laveži, sudaraju svakodnevno, u prolazu, razgovoru, pogledu.
Jutros sam videla čoveka. Imao je crno odelo i kravatu, iako je mnogo vruće. Ruke su mu bile pune najlon kesa sa namirnicama. Žureći ka autu očešao je svoje telo o starca koji je na trbuhu balansirao na ivici kontejnera, tražeći komad hleba.
Кada ga je našao, otkinuo je parče i odmah ga ubacio u usta, a ostatak je smotao u najlon kesu. Gledala sam sve to sedeći na klupi i čekajući muža da se vrati iz pekare sa vrućom pitom sa krompirom.
Ovaj sa kravatom je ušao u zgradu, a starac je prišao meni i tražio neki dinar.
– Ne plašite se da jedete hleb iz kontejnera, pitala sam ga, rovareći pare po zadnjem džepu pantalona.
– A plašiš li se ti vožnje autom, pitao je on mene.
– Кakve to sad veze ima?
– Pa, odgovori.
– U gradu se plašim, kada se vozimo pored autobusa gradskog prevoza. Oni često naprave neko sranje. Uleteli su jednom u neku kuću. Ali, što pitate?
– Ljudi u saobraćaju ginu kao muve. Veći rizik ti je sesti za volan, nego pojesti hleb iz kontejnera, izložio je svoju teoriju.
– Nije to ista stvar, upuštala sam se u diskusiju.
– I novčanice koje svakodnevno držiš u rukama su pune zaraze, nastavio je odvezujući najlon kesu sa hlebom – I ljudi su puni zaraze. Samo za tu zarazu nema leka. Ova od hleba se još i može izlečiti, gurao je nov komad u usta.
Lice mu je bilo crno. Od sunca. I vetra. I kontejnera. Imao je svetle oči. Svetlo plave. U desnom oku beonjaču je prelio kapilar, tako da se video samo taj plavi krug umočen u krvavu mrlju.
Brkovi su bili svetliji od kose i lica. Dugački i prljavi. Gornja vilica bila je pusta. Osećao se na vlagu, kao da je decenije proveo u nekom natopljenom podrumu. Imao je oko 60 godina.
– Nisu svi ljudi puni zaraze, rekla sam starcu.
– Možda. Većina jeste. To je zaraza za koju, rekao sam ti već, nema leka. I nikada nije bilo gore. Ljudi se ubijaju, jedni druge i sami sebe, a imaju sve ono što ja nemam. I krov, i krevet, i struju, i vodu, i pižamu, i kućne papuče, i hleb. Ima onih koji imaju i više od ovoga, al to nije materijalno, rekao je sedajući na veliku betonsku žardinjeru bez cveća.
– Na šta mislite? pitala sam.
– Pričam ti o onima koji imaju ženu, dete, kafu skuvanu ujutru, poljubac u čelo, nedeljni ručak, prijatelje… Ti nisu dobri. Ti koji imaju sve što život čini vrednim, stalno su nezadovoljni. I nervozni. I stalno se batrgaju, tražeći još više i bolje.
– Možda nisu srećni, znate onu ne plače samo sirotinja?
– Sirotinja i ne plače. O tome ti pričam. Sirotinja zna da joj gore ne može biti, osim da umre. A taj koji ima sve, plaši se da to ne izgubi i u stalnom je strahu.
Ljudi su zaraženi strahom, i sujetom, i ljubomorom,i pohlepom, i mržnjom. Hleb iz kontejnera je nula naspram toga, šaputao je kao da nas prisluškuje neko.
– A jeste li Vi zaraženi? bila sam direktna.
– Ja nisam rođen u kontejneru, znaš. Ovo sa prosijačenjem se desilo kasnije. Imao sam roditelje, lepo detinjstvo, ženu, dete, posao. Onda je stigla ta nedelja. I sa njom neka teška i gusta magla.
Ja sam vozio. Žena i dete su sedeli na zadnjem sedištu. Video sam farove, velike farove koji idu brzo, direktno na nas, zažmurio je i zaćutao.
U momentu sam izgubio sve, sve – glas su mu cepali kratki uzdasi.
– Stvarno mi je žao, nisam mogla da znam…
– I šta je onda buđav hleb iz kontejnera. Кao da je važno da li ću se zaraziti ili ne. Da se nije dogodila ta nesreća, i dalje bih verovao da je novac jedino važan, i dalje bih se sa ženom svađao zbog njega.
I ja sam bio zaražen. Jurio sam za boljim poslom, autom, želeo sam još veći frižider i i još bolji auto i još veći stan. Puko sam od zavisti kad je komšija dobio na lutriji, pa kad mu je ispred kuće stigao kamion sa novim nameštajem – pričao je, al hleb više nije mogao da guta – Bio sam zaražen.
– A sada?
– Sada ništa. Ja sam davno poginuo, juna 2003. godine. Tada sam i ja sahranjen. Nema mene, nema zaraze, rekao je kada se začula škripa kočnica u ulici preko puta nas.
Pa, šta radiš budalo? Gde gledaš, hoćeš dete bre da mi ubiješ!, derao se krupni čovek na vozača škode koji mu se zakucao u zadnja vrata. Dete je plakalo u maminim rukama. Žena ga je mazila I ljubila i grlila, drhteći ko prut.
Videla sam muža. Stajao je ispred pekare sa pitom. Potrčala sam ka njemu i zagrlila ga posle … ne znam koliko vremena, nekoliko minuta. Čule su se policijske sirene, kao zavijanje komšijskog psa. Sekle su vreo vazduh.
Kada sam se vratila, nije bilo starca.
Zakačila sam pite za kontejner.
Ljubav nema rok trajanja, ne možeš je ugurati u jednu, ali ni u 1001 reč
.jpg)
