Izvor: Novine novosadske, 26.Jun.2012, 13:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Hosteli u Novom Sadu: IIi kad se u sobi sretnu Srbin, Hrvat, Japanka i Turčin

Strance ne zanimaju ni Đoković, ni pljeskavica Pojam ljudskog života u kom se živi i umire u jednom gradu, gde mladenci slobodno mogu da pocepaju pasoše jer je “vreme da se skrase”, a na druge kulture se gleda sa ignorantskim podozrenjem – slika je koja se u Novom Sadu smatra normalnom i prihvatljivom. A pakovanje kofera je, za pojedine ljude, od iste krvi i mesa sačinjeni  kao pomenuti Novosađani, stvar normalna koliko i vezivanje kravate i zaključavanje kuće. Oni dolaze u Novi Sad >> Pročitaj celu vest na sajtu Novine novosadske << i kad nema Egzita, i kada pada kiša, i kada veje sneg, bez nekog posebnog razloga – dođu da bi videli. Šta?

“ALPinizam po Novom Sadu”
Turčin Alp, koga smo u hostelu „Sova“ zatekli kako se pakuje i odlazi dalje na svoje putešestvije, kaže da je u Srbiji proveo šest dana – četiri u Beogradu i dva u Novom Sadu. ‒ Volim Balkan i želeo sam da vidim i vašu zemlju. Nisam došao ni zbog čega posebno, samo da vidim i proputujem. Šest dana mi je bilo sasvim dovoljno, jer me je vreme zaista poslužilo ‒ kaže nasmejani Alp, koji je za ovo kratko vreme
uspeo da pokupi osnove srpskog jezika. Kaže, sedne u kafanu, započne razgovor i druži se sa lokalcima. Iz čista mira, tako, “da mu dupe vidi puta”. U hotelima, gostiju poput Alpa nema. U fensi sobe sa bifeom svraća drugačija klijentela, poslovni ljudi, slični prosečnim Novosađanima, ali sa malo debljim novčanikom. Hosteli, sa druge strane, predstavljaju mikrokosmose za sebe. Kako za Novine novosadske kaže gazda hostela „Sova“ Miodrag Dražić, u ovom vidu smeštaja je privatnost donekle ograničena, ali koga briga za to. ‒ Tip ljudi koji putuje radi upoznavanja novih kultura, i bez predsrasuda kupuje kartu za Novi Sad, ne dolazi kod mene jer je ovde jeftinije nego u hotelu – velika većina mojih gostiju nikad nije ni bila u hotelu. Oni dolaze u hostele zbog specifičnog života koji se u njima vodi. Ljudi ovde sklapaju prijateljstva posle samo jednog pogleda, u dnevnoj sobi su uvek graja, smeh i muzika. To nekima smeta, pa idu u hotele, a neki baš zbog toga i putuju ‒ kaže Dražić, dodajući da zbog te zarazne atmosfere i sam više vremena provodi na poslu nego kod kuće.

Smeh se najbolje razume
Gazda Miodrag kaže da problema nikad nije imao, upravo zbog klijentele koju, u najvećem broju, čine pozitivni ljudi kojima svađa nije ni na kraj pameti. ‒ Incidenata ovde nikad nije bilo. Eventualno neko malo više potegne, pa zaspi u dnevnoj sobi, ali to više bude smešno i simpatično nego što bih to nazvao incidentom. Uglavnom je sve to jedno lepo zezanje – gosti puštaju muziku sa Jutjuba, pevaju svako na svom jeziku, sviraju se gitare… Nema tu mesta za negativnost. Jedino, ponekad, naši ljudi koji dođu ovde, nenaviknuti na život u hostelu, znaju da nešto dobace strancima, ali ni to nikad nije predstavljalo veći problem. Jednostavno, ljudi shvate da ih oni još uvek ne razumeju
‒ kaže Dražić.
Stranci, uglavnom, narod vide kao pitom, evropski svet, kojem treba puno pomoći. Neki od njih se šale pa
kažu da na njihova putešestvija treba da krenu i njihovi političari, koji će se zaljubiti u
ovaj narod i shvatiti sve realne mane Srbije, za čije ispravljanje će trebati vremena,
novca i podrške sa strane

Iz Japana, preko Nepala i Novog Sada – u Makedoniju
Putnici sa sobom donose različite priče, kao i objašnjenje zašto su se, do đavola, od cele zemaljske kugle obreli baš u Novom Sadu. Jedna Japanka je biciklom krenula iz Nepala, da bi preko Novog Sada stigla u jedno makedonsko selo. Zašto baš tamo? Zato što je tamo velika romska zajednica sa kojom je, odmalena, Japanka namerila da provede koji mesec, želeći da upozna njihovu specifičnu kulturu. Bračni par, dvoje kanadskih lekara sa decom, putuje svuda po svetu, pa su došli i do vojvođanske prestonice. Mališani formalno obrazovanje završavaju preko dopisnog kursa na Internetu, ali je
njihovo praktično znanje neuporedivo šire od znanja ovdašnje dece. Zahvaljujući svojim roditeljima – avanturistima, mali Kanađani barataju sa nekoliko svetskih jezika, a o Kragujevcu znaju više od bilo kog prosečnog Novosađanina. Najstariji gosti u hostelu koji smo obišli bili su američki baka i deka od 86 i 82 godine, koji su Srbiju proputovali
na putu za Jemen. Zašto Jemen, Bog sveti zna. Ali, njima je bilo super.
Kod mene je, za ovih pet godina koliko hostel postoji, spavalo sigurno preko hiljadu Australijanaca. Kada se zbroje gosti iz svih okolnih zemalja, taj broj nije ni približan broju ljudi sa najmanjeg kontinenta.

Australijanci – hostel nacija
- Najveći broj gostiju dolazi, pazi sad – iz Australije. Kod mene je, za ovih pet godina koliko hostel postoji, spavalo sigurno preko hiljadu Australijanaca. Kada se zbroje gosti iz svih okolnih zemalja, taj broj nije ni približan broju ljudi sa najmanjeg kontinenta. Oni, jednostavno, imaju kulturu putovanja i non-stop idu po svetu. Njih nije briga što Srbija ima negativnu reputaciju, oni ovde dolaze u potrazi za avanturom, a mišljenje o državi daće sami, kada je vide svojim očima ‒ kaže Dražić. Da se ne lažemo. Većina prekookeanskih stranaca pojma nema gde je Srbija i meša je sa Sibirom, za koji, takođe, nisu sigurni gde je na mapi. Oni koji znaju za našu zemlju, znaju je po lošem – ratovi, genocid, bombardovanje. ‒ Većina turista dolazi ovde sa predrasudama. Predrasude k’o predrasude – ispostavi se da nisu tačne. Oni koji ovde dođu prvi put nekad su malo bojažljivi, slušali su svašta u vestima u svojim državama. Ali, posle prvog dana provedenog u Novom Sadu, najčešći opis domaćeg stanovništa koji mi moji gosti daju jeste „ljudi koji lako sklapaju prijateljstva“. Zaista, mi smo veoma otvoreni prema strancima, pre svega zato što na njih, zbog učaurenosti države, gledamo kao na atrakciju ‒ objašnjava Dražić. Slikanje sa tri prsta, hvaljenje srpskih devojaka i lagano razvlačenje reči „shliiiiivooooviiiiitza“, kao da je zapisano u nevidljivi priručnik o spopadanju stranaca na ulici. Gazda Miodrag kaže da se stranci ne bune jer im je drago ako je domaće stanovništvo prijateljski nastrojeno, ali ih se bajke o Novaku Đokoviću ne dojme previše. ‒ Mi smo mali narod, i kao takvi skloni smo da idealizujemo svoje društvo i njegove istaknute pojedince. Nikola Tesla je nesumnjivo bio velik um, ali zar biste vi voleli da odete u Englesku i da na svakom koraku slušate hvalospeve o Njutnovoj inteligenciji, i kako je on tako pametan baš zato što je Englez? Međutim, to je ono što strancima upada u oči u komunikaciji sa novosadskim “domorocima”. Neke predrasude se, međutim, ispostave kao tačne. Deo putnika se žali na nehigijenu,
pogotovo oni koji dolaze biciklom. Centar grada je lepo uređen, ali oni od granice prevale kilometre i kilometre, a osim rupa na putevima, gledaju nonšalantno pobacano smeće.

‒ Pijanstva, nekulture i tuče ima svugde, ali pojedine stvari su autentične za
Srbiju, na način koji nije nimalo afirmativan. Smeće je broj jedan. Stranci, uglavnom, narod vide kao pitom, evropski svet, kojem treba puno pomoći. Neki od njih se šale pa kažu da na njihova putešestvija treba da krenu i njihovi političari, koji će se zaljubiti u ovaj narod i shvatiti sve realne mane Srbije, za čije ispravljanje će trebati vremena, novca i podrške sa strane. Učaureni u svojoj bedi, ništa nećemo promeniti nabolje. Dražić kaže da je i sam velik deo života proveo u inostranstvu, zbog čega mu je došlo da se malo primiri u svom gradu. Ipak, posao gazde hostela mu je sve lepši i uzbudljiviji, tako da nema zadršku kad kaže da je zadovoljan svojim životom. Novca, kaže, nekad ima, nekad nema. Ali kad gosti dođu, kada se sobe popune raznim jezicima i bojama kože, sav onaj ružni osećaj iščekivanja u stomaku se zaboravlja. Natoči se čašica rakije za dobrodošlicu, i ajmo, Jovo, nanovo.

 
Miodrag Sovilj
foto: Aleksandar Kamasi
Vraćaju se na festivale
Pojedini gosti se posebno vezuju za hostele u kojima odsedaju. U knjizi utisaka stoje
sve sami poljupci, pozdravi i smajliji, a na stolu se nalaze i dve sove‒igračke, koje
su Dražiću poslali bivši gosti, u znak sećanja na lepe trenutke provedene u Novom
Sadu. Oni koji se vrate u Novi Sad obavezno odsedaju u istom hostelu, a najveći broj
povratnika dolazi za vreme festivalskih dana – bio to Exit, Cinema City ili Festival
uličnih svirača.


 

Nastavak na Novine novosadske...